На сцени је режим западног „спољњег управљања” у Украјини, који Вашингтон и Брисел покушавају да уведу и у Србији. Пише: Петар Искендеров
Српске власти су обећале да ће до краја августа разрадити „оперативни план” за решавање проблема са мигрантима, чији непрекидни поток продире на територију земље (као и у државе суседе Србије). Према подацима српских власти, у Србију свакодневно продре око 2.000 људи, од којих половина поднесе захтев за азил. Још толико покушава да се „рашири” на територији земље или да се пребаци даље у Европу (пре свега преко српско-мађарске границе). Од почетка године, азил у Србији званично је поднело око 80 хиљада људи. Још минимално толико њих борави у земљи нелегално – и још је добро ако су је сви они напустили, а нису се тајно и на дужи рок населили. Јасно је да никакви „оперативни планови” српске владе нити МУП-а Србије нису у стању да реше овај проблем. И то не само због ограничених могућности него и због тога што корени кризе леже изван граница Београда – у првом реду они се налазе у Бриселу и Вашингтону.
Прекрајање геополитичког простора
Шта уствари представљају садашњи миграциони токови? Ради се о том истом прекрајању широког геополитичког пространства, које је Запад започео у Северној Африци, наставио на Блиском Истоку (пре свега у Сирији) а сада га је активирао на простору Заједнице Независних Држава (ЗНД). Стотине хиљада избеглица само на први поглед изгледају као стихијска река. У стварности се суочавамо са вештачки испровоцираном појавом, чији је циљ да се смањи по Запад опасан степен напетости у Сирији или Ираку и истовремено се повећа у Европи. Ради се о постизању два циља. Као прво, пребацити то друштвено незадовољство на придошлице, које је у земљама Централне и Источне Европе адресирано на локалне владајуће прозападне елите, као и на бриселску бирократију. Као друго – створити удобно средство како би се држале под контролом те исте националне елите, посебно оне које у последње време пројављују некакву опасну „слободоумност” по питању подршке антируској линији САД и ЕУ у области трговине или енергетике. Квотама за прихват избеглица и нелегалних миграната се може манипулисати практично до бесконачности – исто као и средствима (не)додељеним за њихово смештање. Финансијска логика или здрави смисао овде нису видљиви – зато је геополитички фактор очигледан. За оне у Србији који подржавају ослањање на Брисел поучан може постати пример развоја ситуације у Централној Европи – практично у срцу Европске уније. Тамо је, као одговор власти Аустрије и Европске уније на масовне протесте у Братислави и другим европским престоницама, у вези са „квотним” методама решавања проблема нелегалних миграната дошло до упућивања прве руте миграната у Словачку. Аустријско министарство унутрашњих послова овај корак је назвало „пилот пројектом” са могућношћу проширења његовог дејства на две године. Ради се о пресељењу 500 миграната на територију Словачке из логора Траискирчен. Процес треба да се заврши у септембру.
Сто хиљада у Украјину! А у Србију?
Министар унутрашњих послова Аустрије Јохан Микл-Лејнхтер говори о „малом кораку” и „сигналу солидарности”. Међутим, солидарност овде није видљива. Како признају у МУП-у Аустрије – још није решен проблем ко ће конкретно плаћати расходе за премештање и смештај миграната. Знајући особености ЕУ бирократије и сложеност процедуре добијања реалних средстава из различитих фондова ЕУ – може се претпоставити да су ове обавезе „фактички” стављене на власт Словачке: притом, социјално-економски положај саме Аустрије није нимало лошији. Друго питање је – валидност саме процедуре премештања. Није реч само о спасеним избеглицама из Либије или Туниса после бродолома него о мигрантима који су се већ успели сместити у центру Европе. Да ли постоји потреба за њиховим хитним премештањем у суседну земљу? Постоји – ако неко сматра да је потребно званично рапортовати чиновницима о започињању пројекта „квоте за мигранте”, а истовремено да се међу тврдоглаве Словаке убаци јабука раздора. О томе да избеглице у рукама Запада представљају погодан геополитички инструмент, сведочи и већ отворено декларисана намера Европске комисије да га искористи и у Украјини – која није чак ни званични кандидат за приступ у ЕУ. Дмитрис Аврамопулос, комесар ЕУ за питања избеглица, унутрашњих послова и држављанства, већ је изјавио да је и Украјина дужна да прихвати избеглице. „Наш аналитички центар је израчунао да је Украјина у могућности да прими до 100 хиљада и више миграната код себе, јер располаже значајном територијом и, што је веома важно, плодном земљом на којој Африканци могу не само створити своју инфраструктуру него се и бавити земљорадњом како би сами себе обезбедили. Поред тога, то може послужити као одличан стимуланс за развој украјинске привреде, јер мигранти су по свој природи изузетно вредни радници”, резимирао је Дмитрис Аврамопулос. Шта је то ако није тај исти режим западног „спољњег управљања” у Украјини, о коме је говорио председник Русије Владимир Путин – и који Вашингтон и Брисел покушавају да уведу и у Србији? А избеглице су у овом случају само пука пешадија у великој геополитичкој игри.
Прочитајте још:
Извор: Фонд стратешке културе
