Правда

Од тада Безруков ради као саветник председника компаније Росњефт и предаје на чувеном дипломатском факултету МГИМО. Одликован је Орденом за услуге Отаџбини IV степена и другим орденима и медаљама. Недавно, уз учешће Андреја Безрукова, објављена је књига „Русија и свет у 2020. години. Контуре алармантне будућности“. У интервјуу дописнику федералне агенције Россотрудетничество Јелени Черњенко он је говорио и о томе да ли је било могуће предвидети Крим, у којим случајевима се код власти Сједињених Америчких Држава пали „црвена лампица“ у вези Русије… Како је могуће нешто прогнозирати, ако се није могло предвидети оно што у Вашој књизи зовете „великим изненађењима“: Крим, Исламску државу и вирус Ебола? Ова „изненађења“ на крају постају кључне компоненте светске политике. Изненађења мењају много шта у светској политици, али она нису њена покретачка снага. Ни Крим, ни Исламска држава, ни Ебола, нису израсли ни из чега. Конфликт са Западом око Украјине и Крима траје 20 година, а од 2004. је просто вриштао. ИД такође није била изненађење за професионалце. Ебола и друге епидемије се појављују у Африци и не само у Африци редовно. Догађаји на Криму, на Блиском Истоку и у Африци могли су се и не десити тако нагло, као што се то десило, али то не значи да се за њих не треба припремити и да се не могу предвидети. Прогноза се фокусира не на предвиђање конкретних догађаја, јер је то просто немогуће урадити, већ на анализу покретачких снага које стоје иза ових догађаја. Те снаге могу бити објективне и субјективне, али оне су реалне. Конфликт око Украјине заиста траје много година. Али, да је неко, чак и у јануару или фебруару 2014. године, рекао да ће Крим постати део Русије, тог човека би просто исмејали. Председник Владимир Путин је изјавио да је одлуку о Криму донео спонтано. Како онда у таквим ситуацијама било шта предвидети? Никако. Главни задатак прогнозирања није да предвиди нешто, већ да припреми оне који доносе одлуке. То значи – сместити те људе у простор будућности тако да схвате по чему се она разликује од данашњег дана. Јер, обично мозгови раде „директно“: ми екстраполирамо будућност да бисмо разумели и схватили садашњост. А, ако човеку који доноси одлуке омогућите да схвати шта све може бити другачије – то је већ успех. Ако је тај човек ментално већ био у будућности, он ће знати која ће питања морати да решава при овом или оном сценарију, и може се за то припремити. Главна ствар је – не предвиђати да ли ће се нешто десити или се неће десити. Потребно је припремити руководство, како би оно константно размишљало унапред, правило планове, разматрало алтернативе. То је веома компликован процес. У књизи је описан, и оптимистичан и негативан за Русију, сценарио развоја ситуације у светској арени. На основу данашње реалности, који од њих је највероватнији? Сценарији су специјално направљени тако би дефинисали крајности. Реалност је увек негде између. Ја не видим како се темпо привредног раста у свету може у наредних неколико година убрзати. А то значи да ће се социјални и политички проблеми и конфликти само заоштравати. Штавише, глобална нестабилност ће наставити да расте, а повремено ће се и вештачки доливати уље на ватру, барем у унутарполитичким приликама. Замајац обуздавања Русије и Кине је покренут и ако не предузмемо заједничке напоре за одржавање стабилности по целом периметру наших граница, ако не формирамо са нашим јужним суседима нови систем колективне безбедности у Евроазији – имаћемо најгору опцију. Оставимо за тренутак по страни Европу и украјинске проблеме, желео бих да скренем пажњу на Велику Евроазију, коју је Збигњев Бжежински (један од водећих идеолога спољне политике САД-а) назвао најважнијим континентом. Дакле, сутрашњи сукоби око прерасподеле света одиграће се тамо, ако не урадимо нешто данас. Да ли се сећате из историје појма – "Велика игра"? Тако су звали борбу за контролу централне Азије између британског и руског царства, која је трајала цео XIX век. По мом мишљењу, сада почиње нова Велика игра – за регион од Каспијског мора до кинеске границе. Наравно, све земље региона покушавају да одбране и прошире свој утицај. Али реално, Велика игра ће се одиграти између Русије и Кине с једне стране, које из разумљивих економских разлога покушавају да стабилизују регион, и САД-а које желе да га дестабилизују, како би очувале свој утицај играјући на противуречностима, и не дозвољавајући Евроазији да постане глобални конкурент. Мислим да ће наше доба бити обележено овом Великом игром. Бићемо веома, веома срећни, ако она протекне релативно мирно. Гледајући са стране, стиче се утисак да у Русији уопште не постоји систем за предвиђање на државном нивоу, или је он неуспешан. На пример, руске власти су јавно потцениле могућу реакцију западних земаља (нарочито ЕУ) у вези са Кримом и Донбасом, не верујући да ће Европа ставити своје вредности изнад економске користи. Да ли је то могло бити предвиђено? Мислим да није. Мислим да је чак и за Европљане било изненађење што су одједном успели да постигну консензус по овом питању. Али, ипак су успели. Да, успели су. Углавном под утицајем спољног фактора. САД? Мислим да, да. Да нису имали таквог „колективног менаџера“, који их је јасно гурао ка одређеним одлукама, они би се дуго колебали. У вашој књизи – као и у приватним беседама многих руских званичника – провлачи се теза да би са републиканском администрацијом САД-а власти Руске Федерације лакше изградиле односе. Рецимо, републиканци су прагматичнији и мање идеологизовани. На чему се заснива та прогноза? Мени се чини, без обзира који ће председник бити у Овалној соби након избора 2016. године, демократски или републикански, да ће односи САД са Русијом остати у најмању руку сложени. Заиста, може се рећи да републиканци и демократе имају конкурентске концептуалне приступе спољној политици. Теоретски, демократе претпостављају промовисање одређених вредности, а републиканци су склони да мисле о националним интересима. Међутим, односи са САД-ом ће остати сложени независно од тога да ли ће њихов председник бити републиканац или демократа. Зато што две земље имају читав низ нерешених проблема од којих су неки не само озбиљни, већ од пресудног значаја за сваку земљу. САД желе да минимизирају ефикасност нашег нуклеарног одвраћања – ми, природно, желимо управо супротно. САД би волеле да имају што више утицаја на руске власти, што се нама не допада. Ми верујемо да Русија има веома јасне интересе повезане са економијом и безбедност региона, који је непосредно уз наше границе, а Американци не желе то да признају. Имате представу о САД-у као о некој врсти тамне силе која жели да нашкоди Русији. Шта је са чувеним ресетовањем односа? Оно је почело када сте Ви још увек били у Сједињеним Државама. Да ли сте од почетка знали да оно неће успети? Да ниједна страна није заинтересована за изградњу истински узајамно корисних односа? У многим областима наши односи се могу назвати узајамно корисним. На пример, у области неширења оружја за масовно уништавање. Што се тиче ресетовања, тада су САД имале озбиљне проблеме на Блиском Истоку, мада реално – ми нисмо били њихов узрок. Али, чим ми и мало подигнемо главу, одмах постајемо њихов стратешки конкурент, поготово заједно са Европом. Ако имамо добре односе са Европом – код њих се одмах пали црвена лампица. Можете ли прогнозирати ко ће бити следећи председник САД-а? Као американиста-аматер рећи су вам једну ствар: Ако вам неко до средине августа или почетком септембра 2016. каже ко ће бити председник САД – отерајте тог човека даље од себе, он једноставно не зна о чему прича. Дакле, све је непредвидиво? Да, тамо је све у динамици. Прво ће бити прелиминарни избори. Они ће показати ко има реалне шансе да иде даље, а ко је већ „ољуштен“. Затим ће почети унутарполитичка борба. Хилари Клинтон ће вероватно победити на демократском фронту. Код републиканаца ће бити много сложеније. Засада по анкетама води Доналд Трамп, што је апсолутно нелогично. Он вероватно неће ићи даље. Затим ће, у јулу и августу 2016. године, бити одржане страначке конвенције. И тек тада ће бити јасан однос снага. Дакле, сада само могу предвидети: победиће или републиканац или демократа. (смех) Ваш колега из америчког центра за стратешка предвиђања Стратфор – Џорџ Фридман – рекао је да су Сједињене Државе одувек сматрале најопаснијим потенцијални савез између Русије и Немачке. О томе је такође недавно говорио министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров. Шта Ви о томе мислите? Знате, ту и не треба много размишљати. У главном концептуалном документу „Амерички национални интереси“, према коме се управља амерички спољно-политички естаблишмент, на првој страни јасно пише, цитирам: „витални интерес САД-а је да се спречи настанак крупних противника“. Потенцијално, такав конкурент Кина, Русија и Немачка појединачно тешко могу да буду. Али, блок између Русије и Немачке би баш изазвао узбуну преко океана. Није изненађујуће што су цео XX век САД радиле против јачања Немачке и против јачања Русије. Управо то они настављају да раде и данас, забијајући клин између Немачке и Русије, не само својом политиком у Украјини, већ и стварањем антируске тампон-зоне од држава Источне Европе и балтичких држава. То је њихова дугорочна државна политика. Господин Фридман је такође изјавио, да су „интереси Русије и САД у вези са Украјином неспојиви“… У овом тренутку, заиста су тешко спојиви. Американцима је данас потребна Украјину као средство притиска на Русију, као јабука раздора. Будимо реални: Русија не може нормално постојати ни у погледу безбедности ни у погледу економских односа са украјинским режимом који себе продаје Западу као радикално антируски. Сада је такво супротстављање исплативо Американцима и са спољнополитичке и са унутарполитичке тачке гледишта – долазе избори 2016. године. Али, време пролази и све се мења. Мењаће се и ситуација у Украјини. А тада ћемо видети који ће бити степен те неспојивости. Још једно „велико изненађење“, које је имало значајан утицај на односе РФ и САД, као и на односе САД и неких земаља ЕУ, био је Едвард Сноуден. Да ли сте Ви лично од његових открића сазнали нешто ново? Не. За све професионалце то су очигледне ствари, као што је очигледно и то да је све што се налази на неком електронском медију, повезаном са Интернетом – било да је то паметни телефон, Твитер, Фејсбук, Дропбокс, Гугл Драјв или нешто пето – потенцијално доступно другим људима. Сноуден је скренуо светску пажњу на то колико се тотално и лицемерно то ради и у којој мери су америчке глобалне корпорације укључене у партнерске односе са тајним службама. Могу да замислим како је Едварду било тешко да се одлучи на тај корак и каквом систематском прогону ће бити подвргнут цео свој живот. Зато његов поступак заслужује свако поштовање. Да ли имате паметни телефон? Имам. Али Вас нема на друштвеним мрежама… То није због некаквог страха од надзора. Имам паметни телефон и мислим да се прислушкује. У крајњем случају, немам разлога да верујем да се не прислушкује. Просто, друштвене мреже захтевају велику количину времена. Потребно је да имате врло озбиљну дисциплину како бисте их користили исправно. Уз такве невероватне могућности које, судећи по Сноуденовим информацијама, Америка има у погледу глобалног надзора и у многим другим земљама, да ли су тајни агенти још увек потребни? Наравно да су потребни. Да нису потребни, одавно их не би било. Постоје неке ствари које никакво пресретање не може спречити. Прво, највреднија информације је – антиципирана информација. И она, готово сигурно, још увек нигде није написана, већ постоји само у главама одређених људи. Када она буде написана, забележена биће већ прекасно. Можемо је провалити, пресретањем докумената, или ће је неко у медијима одгонетнути – али тада ће већ бити прекасно. Друго, неке ствари, као што је расположење јавности, просто се не могу репродуковати. Ја не говорим о расположењу јавности уопште, већ о расположењу појединих група које доносе одлуке. Оно се осећа само код оних који су им блиски. А та је информација веома важна. Остатак се може сазнати из отворених извора или пресретнутих разговора, али генерално – озбиљни људи одавно знају да их прислушкују и, природно, на то и рачунају. Поред тога, како разликовати информације из отворених извора од дезинформација? За то тајне службе и постоје… Хтела бих да питам о Вашем погледу на ствари након пет година проведених у Русији. У једном од својих чланака, наводите многе недостатке данашње реалности наше земље – од ниског квалитета живота до одлива мозгова. Да ли још увек верујете да се све може променити набоље? Ја сам грађанин Русије и ја не могу не желети да моја земља постаје боља сваким даном. Да, наравно, проблема је много. Али, свима је јасно кроз шта је земља прошла. Уместо да бесконачно објашњавамо да ли је чаша до пола празна или до пола пуна, морамо је једноставно напунити. Након повратка, ја сам се, искрено говорећи, плашио какав ће утисак Москва оставити на моју децу. Она такође живе овде. Али, ја сам изненађен колико се Москва поправила у последњих неколико година. Ја могу упоредити Москву са многим градовима у свету, и то не као туриста, који често види само омотач. Уз све преостале проблеме, Москва сада има најнапреднији систем паркирања на свету, за две године отклоњен је проблем функционисања таксија. Погледајте нове пешачке зоне. А, по мишљењу мојих синова, тако луксузних места за одмор, као што је парк Горког са „Музеоном“ нема на свету… Такође сте писали да Русија треба да се ослободи менталитета „опседнуте тврђаве“ и да гради „мостове, а не зидове“. Да ли Вас узнемирава то што се данас дешава управо супротно? Зашто супротно? Градимо мостове убрзаним темпом. Само на Истоку. А на Западу, они ударничким темпом граде зидове. Они схватају колико су нама потребни мостови. Проблем Русије је – у недостатку адекватне демографске и економске критичне масе за нормалан развој. Упркос великој територији, ми смо мала земља, мало тржиште. Развој је могућ на великим тржиштима као што су САД, ЕУ и Кина. Да Канада нема на југу америчко тржиште, она се никада не би развила, везе Исток-Запад су захладнеле, клима је оштра, становништва мало. Зато и ми морамо да гледамо Русију не само у смислу Исток-Запад, већ и све више север-југ, као на северни део Велике Евроазије. Ту живе, од Турске до Јапана, безмало 4 милијарде становника, са привредним растом од 5% годишње! Само, за такав развој треба изградити инфраструктура у том смеру, а пре тога – треба осигурати безбедност. Мостове на Истоку ми заиста градимо, али на Западу их рушимо, један за другим… Ми их рушимо? И ми, и они. Да их они не руше, ми их сигурно не бисмо рушили. Ми не бисмо имали никаквог разлога да их рушимо. Штавише, ми смо до недавно имали јасно размишљање – укључујући и мене – да ћемо се све више приближавати, да ћемо имати заједничко тржиште и велики број заједничких компанија, тј. да ћемо бити „кућни пријатељи“. Са Ваше тачке гледишта, када се десила прекретница? Непосредно пре Украјине. Али, ја верујем да је тренутна ситуација – аберација и да ће затим почети супротан тренд. Ја ово кажем не зато што сам оптимиста, већ зато што је све циклично. Могуће је да ће садашња криза у односима са Западом бити дуга, али на крају ће се и она завршити. И то неће значити да ћемо се окренути од Истока. Нама је потребан и Исток и Запад. Ми смо и источна и западна земља истовремено. На крају крајева, на нашем грбу орао има две главе – и оне гледају у различитим правцима. Да ли сте гледали популарну америчку телевизијску серију „Американци“ о руским шпијунима-илегалацима у САД? Њени творци кажу да представља Вашу причу и причу ваших колега. Резултат прилично подсећа на стварност, истина, без убистава и перика. Креатори серијала су успели да покажу и атмосферу, и унутрашња осећања илегалаца, и тешкоће, укључујући и личне, са којима се суочавају, а и карактер који је неопходан ако желите да се бавите таквим послом. Многи моменти су пренети тачно, поштено и професионално. Ја и моја супруга Јелена (Вавилова) нисмо очекивали да су амерички креатори вољни и способни да прикажу агенте тако дубоко и непристрасно, чак и са симпатијама. Након повратка из САД рекли сте да за све то време нисте проговорили ни једну реч на руском. А на којем сте језику мислили? И сада, са члановима породице, на ком језику говорите? Тада сте рекли да комуницирате са својом женом, углавном на енглеском и на француском. Мислио сам, и мислим на оном језику који у датом моменту говорим, али често ни сам не знам на ком. То се дешава само од себе. Кажу да различити језици живе у различитим деловима мозга и повезани су унутра, само ако свесно вршимо превод. Много пута сам ухватио себе да ако пребацим ТВ програм са једног језика на други, онда почнем да говорим на том језику, мозак се аутоматски прилагођава. У породици углавном комуницирамо на енглеском, иако руски постепено заузима све више простора. Без њега се не може – ми смо ипак у Русији. Да ли Вам недостаје нешто из тог прошлог – америчког – живота? Да, наравно, и мој стари посао, и многа места у свету, и људи са којима сам био емотивно повезан. Мада, мање него што сам то мислио пре пет година. Сада имам доста занимљивих и важних пројеката. Живот тече даље. А официр Обавештајне службе који је Вас и Ваше колеге издао, да ли је још увек жив? Ко њега познаје, коме је он сада потребан?

Ко је Андреј Безруков?

Андреј Олегович Безруков родио се 30. августа 1960. у граду Канск у Краснојарском крају. Дипломирао је 1983. године на Томском државном универзитету, смер историја. Године 1995. завршио је Јоркски универзитет у Торонту (Канада), а 1997. добио је звање магистра међународног бизниса у Француској. Три године касније – 2000-те – дипломирао је државну управу Џона Кенедија на Универзитету Харвард (степен је укинут 2010. години). Пензионисани је пуковник специјалне службе. Од 1999. године, заједно са својом супругом Јеленом Вавиловом (Трејси Ли Ен Фоли) бавио се илегалном обавештајном службом у Сједињеним Државама. Под именом Доналд Хитфилд управљао је консултантском компанијом, специјализованом за корпоративне и државне системе стратешког предвиђања и планирања. Ухапшен је у јуну 2010. године у САД и депортован у Русију заједно са десет оптужених у шпијунској афери, укључујући и Ану Чапман, у замену за четири руска држављанина осуђена за шпијунирање у корист САД и Велике Британије. Од децембра 2010. године је саветник председника „Росњефти“. Доцент је на катедри примењене анализе међународних проблема МГИМО. Одликован је Орденом за услуге Отаџбини  ИВ степена и другим орденима и медаљама. Ожењен је и отац двоје деце.

Прочитајте још:

• ТО ЈЕ ХЕРОЈ: Руски специјалац ухватио девојчицу која је пала са петог спрата!
• ТО БИ ИЗЛУДЕЛО АМЕРЕ: Иран од Русије купује СУ 30!
• КОНАЧНИ ЗАОКРЕТ ИНДИЈЕ: Правићемо руске хеликоптере

Извор: Таблоид