Правда

У Нишу је Божовић увек радо виђен гост, па је тако било и на овим Филмским сусретима. Какво је стање у кинематографији данас? Шта о властима говори однос према филму и глумцима? - Није по мојој оцени, него по општој оцени. Сразмерно стању у целокупном друштву, само укидање фонда за филм и издвајање 0,06 за културу говори о свему. Ту су бројке најбољи сведоци. Шта ту да се ради. Мислим, није ми само јасно шта ради та Скупштина, ти делегати, посланици. Чији су они посланици? Кога они представљају? Некултуру? Ако представљају некултуру - јако су успешни. Очигледно је да им је то циљ. Култура пак захтева напор, захтева другачије мишљење, захтева све оно што се, очигледно, ниједној власти, а не овој, не допада. Ћути, ту седи, имаш ту за леба, ако немаш - издржавај се. Колико је филмска култура битна за једну земљу? - Некада смо били на завидно високом месту. У свету, не само у Европи. То је период Саше Петровића, Жике Павловића, Макавејева, Ђорђа Кадијевића, неких филмова које кад данас гледате кажете: „Да ли је могуће да се ово снимало некада?“ Погледајте шта данас снимамо. Филм је велика слобода, али не знам зашто ми претворисмо кинематографију само у напор појединаца. Ако појединац нема упорности, онда тешко да ће му било ко помоћи. Да ли је сада лакше бити глумац? - Мислим да је лакше било нама него овима младима. Ови млади сада имају таленат, али не могу да га изразе на неким великим темама, него се снимају неке серије, слатка камилица... Важно је да лепо изгледаш и да изговориш тамо нешто... Да ли је беспарица проблем или је неки духовни пад? - То иде једно с другим јер нема никакве стимулације духа. Чак смета, јер мути те мирне воде у којима се неки осећају као рибе. Пошто се налазе у природној средини. Не знам, човек не може да буде довољно циник или ироничан да би дочарао бесмисао овог тренутка. Мислите ли да смо дотакли дно или...? - Не, код нас нема дна. Ми смо дотицали дно и мислили: „Ово је дно“. Ма какви. Дно је у Србији негде с оне друге стране планете. Док не прођемо скроз до краја, ништа. А онда нас тамо, ваљда, чекају нова небеса и чуда. Када је штедња прво страда култура? - Чим нешто кратиш, увек културу скраћуј. Супротно од оног што је Черчил говорио за време бомбардовања да једино што можемо да бранимо то нам је култура. А погледајте сад ово тренутно. Окомили су се из Европе да смањимо радна места, да не знам шта... У тим буџацима тамо, институцијама, има толико секретара, подсекретара, саветника и чуда који не знају шта раде уопште. Али ти си се прво устремио на просвету. Одмах су одредили вишак јадних наставника, непотребних. То значи да нам је непотребна култура, настава. Па одатле почиње све! Па ми смо баш прво њих уочили?! Како не уочише ове из кабинета, савета, из институција које не знам чему служе? Како њих који не знају шта раде, где влада невиђена непотизација, запошљавање без икаквог смисла, трошење пара... Чијих? Спремате диск с поезијом. Одакле тај бег у поезију? - Имам неки дуг према себи пре свега, Вери Павладољској коју сам волео, ценио, према Стевану Раичковићу чијој се поезији дивим, која је непролазна. Ми смо заборавили поезију. Некад су биле поетске вечери, поетска надметања, свашта. Данас је реч поезија избачена, постоји само у археолошком смислу. У животу човека мора да постоји и један сат за поезију, јер у сваком човеку се крије нешто од поезије, а то је толико затомљено и затрто... Као што је говорио Бранко Миљковић: „Једног дана поезију ће сви писати“. Надајући се... То је идеализам. Али без идеала, шта ће вам живот? Да се борите око дилеме: Мекдоналдс или фаст фуд? Између та два ја сам за лесковачку пљескавицу.

Прочитајте још:Јесењи пејзаж – нова тема Лагунионог книжевног клуба„Писма из туђине“ Борислава Пекића у издању Лагуне„Жарићеш и палићеш, пустошићеш и уништаваћеш“

Извор: Блиц