Правда

Криза у Грчкој, конфликт у Украјини, а сада још и брзо нарастајући проблем миграната – има ли ЕУ довољно залиха безбедности, да би опстала пред тим изазовима? — Проблем миграције у Европи није се појавио данас, него је сазревао годинама – објашњава доктор политичких наука, професор МГИМО Јелена Пономарјева. Повећање миграције почиње 2010. године дестабилизацијом Блиског Истока, тј. са такозваним „арапским пролећем“, које је фактички уништило неколико суверених држава. Постојање тих држава заустављало је десет милиона људи од миграције, будући да су тамо били мање-више нормални услови за живот, а повремено и бољи него у низу европских држава. На пример, Либија, која се распала на најмање пет делова, нудила је грађанима веома високе социјално-економске услове. Сиромашним се сматрао онај који је имао само један стан и ауто. Данас на такву раскош не може мислити просечан Европљанин. Кад се десила деструкција Либије, повезана са интересима транснационалних компанија за производњу нафте, у Европу су нахрлили не само људи из екваторијалне Африке и сусједних држава него и из саме Либије. И то је само један пример. То исто се може рећи о Сирији, Ираку и Авганистану, али је сада све то добило кумулативни ефекат, све што се скупљало годинама изашло је на површину. Може ли ЕУ изаћи на крај с тим нарастајућим таласом миграције? — Методе којима ЕУ покушава да реши проблем неће успети. Они предлажу ревизију Шенгенског уговора да би се заштитиле земље „европског језгра“ од миграната који долазе са југа, али Шенгенски уговори су првобитно рађени због лакшег кретања капитала, роба, услуга и радне снаге међу земљама ЕУ и показали су се као ефикасан економски модел. Ревизија уговора неће донети ништа добро. Осим тога, ако Немачка, Француска и у мањем степену Италија успеју себе заштити, како ће онда бити земљама које не улазе у шенгенску зону и знатно су слабије на социјално-економском плану, будући да су уништене глобализацијом? Оне ће примити удар на себе. Велике земље ЕУ себе штите бацајући као залогај миграционим токовима „мале“ земље, исто онако као што велике рибе прождиру мале, али таква политика неће спасити Европу од катаклизме. Миграциона криза ће се наставити све док транснационалне компаније на плећима ЕУ и САД не престану да пљачкају суверене државе у регионима света који су на периферији капитализма. Успут, сада се њима може додати и Украјина зато што су се огромни миграциони токови, као резултат деловања Запада, покренули из те земље како у Европу, тако и у Русију. До чега све то може довести у перспективи? — Мада свако историјско поређење носи карактер површности, садашња ситуација подсећа на оно што се дешавало у касноримском периоду, када су се на периферији римске империје стварале варварске државе. Рим их је испочетка прихватао, покушавао је склапати савезе. Али, на крају крајева, управо варварске државе су уништиле Рим и довеле до његовог пада. Данас видимо како се на рубу Европе, пре свега на Балкану, појављују те варварске периферије. Француски историчар Жан Кристофер Рифен је још 1991. године написао књигу Империја и нове варварске државе, у којој је прогнозирао стварање такозваних држава-уметака, које деле језгро Европе од проблематичних држава. Такве државе-умеци су Србија, Македонија, чак и Грчка. Али данас се оне уништавају. То је знак за узбуну, који сведочи, као прво, о томе, да је ЕУ вештачка творевина, и, друго, да се читав свет (земаљска кугла) налази у опасности, при чему је та опасност била конструисана рукама „господара историје“, како их је називао британски премијер Дизраели, онима који узимају себи за право да доносе решења за судбину државе, народа и религија. Деструкција на Блиском истоку и у другим регионима рађа трећи талас миграције народа. То су фантастични миграциони токови који са собом носе не само квалификоване стручњаке него и масу омладине и људи ризичне групе који могу бити укључени у разне терористичке структуре. Историчар Арнолд Тојнби је сматрао да најстрашније вријеме за Европу настаје онда када се унутрашњи пролетеријат спаја са спољним. Само данас се не говори о пролетеријату, него о унутрашњем слоју незадовољних положајем у ЕУ и ван ње. То јест? — Радикални елементи, који долазе с миграционим токовима у Европу, лако и брзо могу наћи своје присталице међу радикално настројеном омладином Француске, Шпаније, Италије и тада се дешава стварање експлозивне смесе. То је бумеранг успореног деловања, који је реакција на политику, коју Запад спроводи најмање деценију. Али сад ће се брзина тог бумеранга повећавати геометријском прогресијом. Могуће је да се покушају оградити од миграната зидом, као Мађарска или Македонија. Али све зависи од броја миграната. Кад њихов број пређе одређену тачку, никакви зидови неће помоћи. Треба у корену мењати дневни ред. Време је да се оставе на миру суверене државе, да престану да их пљачкају и да почну стварати социјално-економску инфраструктуру да би људи могли да раде тамо где су се родили и одрасли. Ако је раније гробаром капитализма називан пролетаријат, онда данас гробар глобалног система капитализма може постати радикално настројен мигрант, који је све изгубио и нема другог излаза него да приступи радикалној терористичкој организацији. Треба се борити са узроком кризе, а не са њеним последицама. Ако то европски политичари не схватају, онда је у њих, како је писао Алексеј Толстој о Буратину, веома плитка памет. У перспективи, миграциони проблеми могу погодити не само Европу него и земље постсовјетског простора. Срећом, Русија је данас једна од безбеднијих земаља с тачке гледишта контроле миграционих токова. Поред тога, Северна Евроазија није баш повољно место за мигранте из јужних земаља. То што је „зима близу“ нама помаже. Значи ли све то да ЕУ чека скори распад? — Према мом мишљењу, у роману Јелене Чудинове Џамија Париске Мајке Божије веома је добро представљена будућност ЕУ и читаве Европе. Ако ћемо говорити о најближој перспективи, мислим да ће се десити нека трансформација ЕУ. Слободна економска зона, повољна за богате европске државе, пре свега, биће сачувана, али ће се миграциона политика заоштрити. Следећа етапа може бити оно о чему говоре европске десне политике. Марин ле Пен је веома јасно формулисала ту позицију за време предизборне кампање за парламент Европе: „Вратите нам оно што сте нам узели – суверенитет“. Суверенитет није просто лепа реч, него комплекс мера и прерогатива које има држава. Нарочито провођење самосталне спољне и унутрашње политике, коришћење мера принуде. Мислим да ће постепено доћи до тога да ће тзв. еврогранди враћати себи изгубљени суверенитет. Младоевропљанима то неће бити допуштено, зато што ће на њих пасти бреме трансформације. Шта ће урадити Естонија ако јој се каже да прими 350 хиљада миграната и припрете санкцијама ако то не прихвати? Такве врсте претњи ће терати младоевропљане у још теже услове. Најгоре ће бити онима који су последњи ушли у ЕУ или су тек кандидати за пријем. Није искључено да ће у најскорије време букнути Балкан, где су намерно биле створене државе неспособне за живот, којима је лако манипулисати. Последњих година тамо је већ било случајева сукоба између муслимана и православних, и ти процеси могу обухватити и друге земље. Она ЕУ на коју смо навикли у најскорије вријеме ће се мењати. Директор Евроазијског комуникационог центра Алексеј Пиљко уверен је да садашње руководство ЕУ није способно да изађе на крај са нарастајућим проблемима. — Проблем миграције за Европљане створиле су САД, којима је био потребан рат на Блиском Истоку. Њихова политика довела је до тога да читав регион и десетине милиона људи нису имали куд. Да је ЕУ била политички самостална и да није учествовала у авантурама САД, данас она не би имала такве проблеме. Тако је пропала европска политика мултикултурализма. У прошлости власт ЕУ је активно пооштравала миграцију, мислећи да ће се дошљаци интегрисати у европско друштво. Али уместо тога они остају изван, тј. живе апсолутно аутохтоно. То већ није бомба успореног дејства, него бомба спремна да експлодира. Могу ли Европљани то савладати? — Са садашњим руководством не могу. Бриселска бирократија није способна да нађе излаз из кризе. Данас је потребно мењати читаву идеологију европског пројекта. Он је почео веома охрабрујуће. Била је „велика шесторка“. Мастрихтски уговор, ентузијазам многих земаља. Али све је то нестало. Зашто? — Прво, зато што је ЕУ потпуно зависна од САД, и, друго, не мисли о интересима свих земаља ЕУ, него о геополитичким пројектима. Данас у Бриселу желе да створе јединствену суперсилу. Али то је немогуће. Да, европске земље су блиске, интегрисане, међу њима нема баријера у протоку капитала роба и људи, али никад ЕУ неће бити федерација или конфедерација. Те државе су вековима живеле као независне земље, и вештачки их терати у неку централизовану територију, па и још с геополитичким амбицијама – значи, рушити саму идеју евроинтеграција. ЕУ у потпуности понавља грешке Совјетског Савеза, само у још накараднијем хипертрофираном облику. Апсолутно је схватљива реакција Виктора Орбана. Мађарска је ушла у сасвим другу ЕУ. Намамили су је тортом, а дали су јој неку трулу воћку. Кад буду умели да поново размотре идеологију европске интеграције, ЕУ ће имати шансу за опстанак. Ако пак све остане као сад, неће дуго трајати. Могуће је, наравно, покушати затрпати проблеме новцем, као у случају Грчке, али то није излаз. После Грчке проблеми следе у Шпанији, Португалији, чак и Француској. То ће бити крај веома добре идеје Роберта Шумана, која је поставила темеље европске интеграције. И не говорим о томе да садашња бриселска бирократија уопште не сматра Русију европском земљом. Мада је то највећа европска држава. Постоји одличан пројекат Евроазијског економског савеза, који може да поправи односе са ЕУ и створи прави трансконтинентални економски модел. Уместо тога у ЕУ више воле да играју геополитичке игре које су по вољи Вашингтону и да жртвују сопствену идеју интеграције. Шта чека ЕУ за 5-10 година? — Перспектива распада ЕУ је апсолутно реална. Ако се ништа не промени, за 10 година половина земаља ће изаћи из ЕУ. Сада се ЕУ уопште не бави развојем нових чланица. Оне су јој потребне само као тржиште добити, прилива јефтине радне снаге и за затварање конкурентске производње. А раније, кад су се интегрисале Немачка, Француска, Бенелукс, све је било потпуно другачије. Бриселска бирократија је унаказила идеје европске интеграције.

Прочитајте још:НОВИ УДАР НА ПУТИНА: ЕУ и САД јачају санкцијеТОЛИКО МРЗИ ПУТИНА: Порошенко позвао цео свет да се уједини против Русије!

Извор: Свободная Пресса/Стање ствари