Правда

Недавно сам оценио да „плод Трећег светског рата неће бити само прерасподела глобалних тржишта, већ и измена статуса светске валуте и формирање новог система контроле над Системом федералних резерви САД и осталим сличним институцијама“. Понављам: светски валутни рат, у чијем центру се налазе САД,  увелико се води. Ствари тако стоје да је, на пример, Џорџ Сорош пре неколико месеци изјавио да постоји могућност ескалације такозваног валутног рата у нови и тотални светски рат између САД и Кине. Сорош је само логично указао на кључне факторе савремених светских конфронтација и на ривалство између САД и Кине за контролу над глобалним финансијским системом које ће се заиста само повећавати. Међутим, пошто губи рат за монополску контролу над емисијом резервне валуте, а у великом броју других земаља (Русија, Иран, Индија, Кина, Вијетнам, Венецуела, Мексико, Индонезија, итд) - и борбу за контролу над снабдевањем енергентима, Стејт департмент, по свему судећи, прелази на освајање другим областима. Не само на NBIC-технологије са покушајем проналаска „еликсира вечног живота“ и конструисањем биолошког супероружја, већ и на атомску енергетику и, повезану са њом, производњу офанзивног нуклеарног оружја нове генерације. Уверен сам да пропуст у успостављању контроле над финансијским сектором и у енергетици амерички стратези настоје да компензују приватизацијом технологија за производњу јефтине и ефикасне енергије (и, на основу ње новог супероружја) из уранијума-238, чије су резерве у свету - за разлику од уранијума-235 који се трентутно користи у производњи нуклеарне енергије - неограничене. Самим тим, у центру пажње САД, дакле - и у центру будуће глобалне конфронтације, није Кина, као „фабрика 21. века“ већ, пре свега, Русија са својим нуклеарним технологијама. Имајте на уму да данас стандардну нуклеарну бомбу може произвести око четрдесет земаља. Ова могућност дефинитивно застрашује Америку чији политичари схватају ка коме у блиској будућности може бити усмерен гнев већине земаља, способних да тајно произведу и испоруче примитивне нуклеарне бојеве главе са сатним механизмом на обале САД. У таквој ситуацији, америчке елите све више теже остваривању монопола над неким револуционарним технологијама за контролу термонуклеарне синтезе, као и над производњом компактних акцелератора високе енергије и средстава раног ракетног упозоравања. Русија је једина земља која данас поседује све те технологије. И има их, како кажу, не само на папиру, већ и у делимично реализованом облику (реч је, у првом реду, о развоју нуклеарног реактора четврте генерације „Брест“ и још неким пројектима). Способност полуколонијалне и готово уништене, са „поцепаном на комаде економијом“ (како тврди Обама) државе да произведе интелектуални производ, који не може себи да приушти ни суперсила попут Сједињених Држава, свакако, жестоко иритира америчке стратеге. То их љути и истовремено застрашује, јер располажући технологијама за контролу термонуклеарне реакције, Русија потенцијално може контролисати реакторе америчких носача авиона, нуклеарних електрана и, што је за њих најгоре - може имати контролу над америчким балистичким ракетама са нуклеарним бојевим главама. У складу са доктрином америчке „изузетности“, таквом технологијом - која би омогућила Стејт департменту да конторлише планету, мора располагати само Америка. Због тога Русија мора бити „поцепана на комадиће“, али овај пут не само економски. И тек после тога ће - како изгледа верују у Вашингтону - бити могућа коначна расподела света по њиховом сценарију. САД би апсолутно могле остварити своју замисао о поновној изградњи униполарног света кад би имале стрпљења и креирале компетентну политику у односу на исту ту Русију. Американци су имали прилику да постепено сваре Русију путем одговарајуће инвестиционе политике и организацијом дијалога, на који су у нашој земљи увек били спремни, не само елита и креативна класа, већ и широке народне масе. На почетку својих мандата су администрације Клинтона и Буша чак правиле, генерално гледано, исправне кораке. У јесен 2001. године, Русија је укључена у састав Међународне антитерористичке коалиције на челу са Сједињеним Америчким Државама. Вашингтон је појачао сарадњу са Русијом у информационим, космичким и другим областима. По налогу Стејт департмана, Руска Федерација је укључена и у G7. Очигледно Русија у том тренутку није представљала за САД ни најмању претњу. А онда „одједном“: ирационална потреба САД да у Русији виде непријатеља, што се може објаснити само једним - патолошком неспособношћу САД да остваре равноправно партнерство. Чини се да су за време Обамине владавне САД намерно отишле предалеко у питањима која су за Русију не само осетљива (као што је, на пример, ширење NATO-а на Исток), већ и суперосетљива - као што је инсталирање противракетне одбране на руским границама, организовање државног удара у Украјини и отворено подривање система у самој Русији финансирањем опозиције и антивладиних „невладиних“ организација (НВО). Ствари су стигле и до тога да је Обамина администрација увела против Москве економске санкције и сврстала Русију у једну од три главне претње свету - заједно са Ебола вирусом и Исламском државом, фактички именујући Русију за главног непријатеља, попунивши тако све бројнији табор својих противника. Објективно, геополитички ривали Сједињених Америчких Држава данас су - Кина и Индија, Бразил и Индонезија, Вијетнам и Иран. Ту је такође цео низ растућих азијских, латиноамеричких, па чак и - с обзиром на недавне догађаје - европских земаља, укључујући и Немачку која се (кривицом САД) нашла на ивици озбиљне унутрашње политичке кризе. Али, Обамина администрација, по свему судећи, свет види другачије. Правећи од Русије свог пријатеља, Сједињене Државе су лако могле завршити формирање новог светског поретка са центром у Вашингтону. Међутим, правећи од ње непријатеља, Стејт департмент је променио однос снага у свету, посејао сумње у одрживост свог предложеног светског поретка, чак и међу савезницима. „Највећи проблем Америке у томе је што имамо затегнуте односе са свим осталим чланицама светске заједнице“, - рекао је пре неки дан амерички пословни магнат и председнички кандидат Доналд Трамп. Наравно, у америчком естаблишменту (углавном међу републиканцима) постоје људи који су свесни Обамине неспособности и чињенице да је задржавање глобалне хегемоније могуће само преко добијања на коришћење чаробног штапића како, чини се, они и виде ново супероружје. Зато су погледи неких америчких политичара поново устремљени ка Русији, са којом се не треба свађати, већ „дружити“,... да би, још једном успававши будност руске елите ласкањем и обећањима, извукли из ње крајње важне технологије. Русија из Сједињених Америчких Држава већ добија сигнале за обнављање односа, изјавио је прошле недеље руски министар иностраних послова Сергеј Лавров. Не сумњам да ти сигнали долазе од оног дела републиканаца, који, за разлику од демократа и републиканске галерије на челу са Мекејном, још није лишен способности стратешког размишљања.