Прочитајте још:Руски шамар у СиријиЗвонко Михајловић: Отворено писмо Марку ЂурићуЧега још у британској кампањи нема, док је овде неизоставно? Моралисања, претварања да смо „ми” бољи људи од „њих” јер, за разлику од њих, мислимо исправно, на правој смо страни историје, имамо боље савезнике у свету, моћније... Слушала сам Корбинов победнички говор: нови је лидер огорчен, мисли да је прошао медијског топлог зеца. Можда мисли и да је „сатанизован”, иако би морао да упита Мађаре и Виктора Орбана како сатанизација у данашње време заиста изгледа. Резервисана је за „источне Европљане” који, зато што нису на време „десовјетизовани” или „денацификовани”, не деле с нама „људскост” према избеглицама. За британску унутрашњу употребу, чак и најљуће политичке свађе остају у домену чињеница, аргумената и уверења. Кад критикују Корбинов „попустљив” став „српским злочинима”, или непопустљив према британском нуклеарном програму, Корбинови противници критикују његову политику, а не његов карактер или морал. Читала сам како један љути противник, који с ужасом очекује да Корбин лабуристе лиши сваке шансе да поново освоје Вестминстер, о њему свеједно говори као о пристојном, „светачком човеку”. Барак Обама је ових дана с правом приговорио својим противницима у вези с Ираном да се у дебати не побеђује тако што другој страни приписујеш ниске побуде. То нема везе с фер-плејом, није интелектуално поштено, а није ни пристојно. Било би добро да и наши политичари тако мисле. Негде сам читала како би најбоља ментална и психолошка вежба за америчке републиканце, који жарко желе да поврате Белу кућу, била игра у којој би себе присилили да замисле како и међу онима који гласају за супротни табор има веома пристојних људи. Бојим се да би таква вежба и код многих од нас изазвала осећање вртоглавице. Ево зашто то мислим. Свеж пример је дебата о српском односу према избеглицама. Они који верују да су избеглице подвала западног света огорчено се противе објављивању њихових потресних фотографија и жале се на „злоупотребу слике дечака који се удавио”, тврдећи да је то зато што желе да заштите српску дечицу од узнемирења. По тој логици, њихов политички став и њихова медијска критика две су потпуно одвојене ствари, које се сасвим случајно сусрећу у истој равни. Они, пак, који одобравају став српске владе према избеглицама не желе да воде дебату о потенцијалним последицама те политике већ радије говоре о „људскости” коју сви морамо да покажемо. Као да је морални став неки адут, предност која поништава све друге аргументе и консидерације. Они, опет, који одобравају став Ангеле Меркел и донаторских организација, али не трпе Александра Вучића, упињу су да раздвоје те две политике и да докажу да Срби нису ни близу тако морални као Немци. Највише ме је забавило где у српском друштву извесна Софија Мандић на Пешчанику налази „подмукло подметање”: „Српски медији су пуни хвале за српског полицајца, српску полицију и третман који избеглице имају у нашој земљи. Већ ту наилазимо на прилично подмукло подметање – изјаве избеглица о томе да се српске власти према њима не понашају као према животињама није толико похвална за Србију као што се чини на први поглед”. Софија нам после објашњава да смо ми добри само у поређењу с другима, а не у поређењу с њеним идеалима. Једино не објашњава да ли је за „подмукло подметање” крива новинарка Би-Би-Сија која је објавила слику припадника српске полиције који носи сиријског дечака на рукама, и која је цитирала лепо мишљење избеглица о српској полицији – или су кривци српски медији. Но нешто слутим да није Би-Би-Си тај кога Софија сматра „подмуклим”... Извор: Политика
Кад руски економиста прочита Николаја Српског: Европско пропадање је давно предсказано
Врху Запада је до мозга дошла проста мудрост: "Када је птица жива, она једе инсекте, али к...