Правда

Поред дирљивих, мада прилично комичних напора режимских пропагандиста да неуспех представе као политички тријумф, и амбасадор Кирби је, разуме се, давао похвалне изјаве и превијао дипломатске облоге на премијерову главу, што, уосталом, једним делом и спада у опис његовог амбасадорског посла, а делом је вероватно и прао своју потенцијалну одговорност због не баш најбоље организоване посете. Но, по свему судећи, Вучић се овај пут много боље припремио и у Вашингтон носи неке конкретне дарове у виду новог пакета бриселских споразума, хрпе ЕУ похвала за филантропску политику према мигрантима са Блиског истока (плус самарићанско држање и помирљиве изјаве поводом напада у Поточарима), као и – за Американце не од мање важности – првих пресуда за паљење америчке амбасаде након протеста „Косово је Србија“ у фебруару 2008. Тај труд није остао незапажен и непохваљен од домаћина. Који, међутим, не би били то што јесу када би пропустили да високом госту у торбу не натрпају још мало политичког и дипломатског камења. Тако је поменути господин Кирби, уз похвале за изречене пресуде за напад на америчку амбасаду, истакао да је неопходно „утврдити ко је одговоран за то што је полиција напустила обезбеђивање зграда амбасада САД, Немачке и Хрватске током митинга 2008. како би ти случајеви коначно били закључени“. (Другим речима, ставио је до знања да се САД неће задовољити само „ситним рибама“, непосредним извођачима, хулиганима и навијачима.) А посебно је нагласио да ће теме Вучићеве посете бити бити „пут Србије ка ЕУ, бизнис, али и случај браће Битићи“. Такође, иако то амбасадор овај пут није поменуо, нема готово никакве сумње да ће се од Вучића вероватно тражити и још конкретније ограђивање од Милорада Додика и индепендистичких амбиција Републике Српске, као и неко додатно дистанцирање од Русије. Што због свог карактера, што због статуса највеће светске силе, Американци не воле половњачка и недоречена решења, а поготово не балканско политичко фолирање – осим уколико је оно само за унутрашњу употребу, то јест, зарад лакше продаје зацртаних директива локалном јавном мњењу. Као некада Стаљин од Тита, тако и сада Вашингтон од Вучића захтева пуну послушност и кооперативност у спровођењу америчких интереса и евро-атлантске политике у региону. Данас би Руси, као некада Запад, били задовољни нашом, макар и делимичном неутралношћу – што, поред осталог, показује и колико се у међувремену променила и нагнула светска геополитичка оса. Реалност је да ће свако ко буде на власти у Србији бити под огромним притиском да чини крупне и болне уступке зарад ситног – и најчешће личног – политичког ћара. Па шта је онда проблем, то јест, шта се мења и у чему је разлика између актуелне власти и осталих пре и, евентуално, после ње? Само у томе што, насупрот свему ономе што нам се свакодневно емитује са официјелних и незваничних режимских говорница, због своје политичке биографије и начина на који је дошао на власт, Александар Вучић напросто има мање поверење и мора да чини много веће уступке од готово свих других, бивших и садашњих, на српској политичкој сцени. И то је истовремено и његов и наш највећи проблем. Искрено говорећи, уколико би заиста успео да задовољи Американце бар упола као што је, наводно, усрећио Ангелу Меркел, и при том не разочара Путина и сачува виталне српске националне интересе, Вучић би – без све шале – заслужио (непостојећу!) Нобелову награду за политичку вештину и личну генијалност. У противном, остаће му само медаља за демагогију, политичко конвертитство и медијско спиновање.