Правда

Чини се да је то дугорочна тенденција, а у прилог те претпоставке говори приличан број фактора. Прво, након дуготрајних напора Русија је, ипак, успела да по питању грађанског рата у Украјини коначно „забије клин ” између САД и ЕУ. Американци и даље инсистирају да Порошенко отпочне рат, али је Европа после дугих размишљања и премештања са ноге на ногу (што је и забележено на последњем сусрету А. Меркел и Оланда са Порошенком), ипак, рекла „не ” ратном сценарију решења унутрашњег украјинског проблема. Август је био последња могућност за реализацију америчког сценарија. Сада се већ приближава зима, а у склопу проблема са енергијом званичном Кијеву није до офанзиве на ДНР и ЛНР. Друго, прекид активних ратних дејстава и припрема за офанзиву од стране Кијева, пред украјинске владајуће групације одмах ставља читав низ проблема који за њих постају приоритетнији од рата и, благо речено, са нејасаним персоналним изгледима за њихову будућност. Утолико пре што ће се уочи локалних избора одржати „смотра снага ” пре одлучујућих битака, као и пре другог гласања за измене у Уставу, што само по себи може да доведе до рата свих против свих, али тада већ у самом Кијеву. Треће, за интерпретацију неспособности читаве политичко-финансијске елите хунте да проблем Донбаса реши војним путем потребно је време. Али, нема сумње да је после европског „не ” тај процес почео. У том мозаику најважнији је, наравно, „феномен ” Европе и то управо одређивање оних фактора који су је приклонили у корист мирног решења проблема Донбаса, дакле, у корист сценарија Москве. Међу мноштвом фактора који су до такве одлуке довели Меркел и Оланда, кључна су два. Прво, неконтролисани али очигледно вођени прилив избеглица у ЕУ, што је убрзано приморало водеће земље ЕУ да се пребаце на унутрашње политичке проблеме који могу изазвати распад заједнице. Друго, поимање да сви сценарији даљег развоја ситуације неће уместо Кијева платити Русија, која је са себе скинула тај терет, или САД, које су далеко и само ће додавати дрва у ватру, него Европа. При том је Русија свим претходним током догађаја јасно ставила до знања да што буде горе, тим више ће за Украјину платити ЕУ. То је, ипак, стигло до свести лидера ЕУ и у светлу унутрашњих проблема то им, наравно, апсолутно не одговара. Чак се може рећи да су европски медији намерно дигли галаму о избеглицама ради тога што су европски лидери имали озбиљан повод да пред Американцима бране своје ставове по питању Украјине. О томе, поред осталих, пише crimsonalter у чланку „Путин принудио Европу да плати рачуне Украјине ”: „Можда би за Кијев могла да се сматра позитивном ситуација у којој ЕУ нерадо, али ипак кредитира украјински гасни транзит, да не постоји једно велико „међутим ” које се налази у споразуму о изградњи „Северног тока-2 ” у који су се уклопиле највеће европске енергетске компаније. Хистерија Јацењука пропраћена пољско-словачким повлађивањем, која оплакује 2 милијарде евра изгубљеног годишњег прихода, показује да су шансе за блокирање пројекта на нивоу Европске комисије сами оценили као никакве. Новом гасоводу посебну симболику придаје чињеница да је завршни споразум акционара „Северног тока-2 ”, потписан на самиту у Владивостоку, у који су намерно долетеле европске бирократе за енергетику да би свима који то желе било јасно колико снажно је Русија изолована од света. Нико не жели да плати обнову онога што су разрушили „скакачи ”, пошто у догледној будућности неће бити профита од инвестиција на тој територији (изузимајући неке кључне гране), а тек за реиндустријализацију територије данашње Украјине уопште не постоји интерес. Управо на то указују поступци Кремља који убрзаним темпом у свим производним ланцима замењује украјинска предузећа руским, а украјински гасоводни систем „Северним током-2 ”. У вези с тим занимљиво је то што се показало да су се пропагандом миграције у Европу активно бавиле структуре Сороша и других америчких организација, које свој бизнис граде на „обојеним револуцијама ”: „Организацијом The Ayn Rand Institute (један од водећих сајтова за рекламирање Европе као најбољег места за избеглице – прим. аутора) руководила је наша бивша сународница, Алиса Зиновјевна Розенбаум. Она је отишла у САД где је и стално место њеног боравка и постала ционисткиња која није могла да поднесе Палестинце, називала их је гомилом примитивних дивљака који мрзе Израел и енергично се залагала за извођење ратних дејстава против њих. У Европи су је назвали „главним идеологом америчког права ” (Chef ideologinder amerikanischen Rechten). И управо се та организација због нечег латила да помаже баш тим људима (Арапима) да пређу у Европу. Нешто се не слаже. Копали смо даље. Показало се да је организација која је тесно повезана са The Ayn Rand Institute – на слици се види њен назив и електронска адреса на коју је регистрован домен – Riseup, позната по свом становишту: „Ми инсценирамо револуције и слободна друштва ”. Они су већ стајали иза организованих нереда у Македонији када су гомиле демонстраната протестовале против руководства земље и тражиле оставку премијера. Активисти Riseup, подржани од стране Фонда Сороша, нису скривали своја лица. Једног од њих су интервјуисали и питали: „Новац Џорџа Сороша дистрибуиран је по читавој планети за подршку такозваних обојених револуција. Не чинили вам се да ово што се сада дешава у Македонији веома личи на догађаје у Украјини? ”. Он је на то одговорио: „Ово није револуција, ово је мирни протест. Надам се да он неће прерасти у револуцију као у Украјини ”. И то није све. Показало се да „управо те америчке организације активно позивају све који желе у Европу и обећавају разна добра. При том се акценат ставља на саосећање, хуманост и потребу за пружање помоћи људима у невољи. Занимљиво је да европски истраживачи нису нашли ниједан случај позивања избеглица у Мексико, Америку или Канаду. Зато у Европи они гостољубиво свима отварају врата. Међутим, те избеглице се не обраћају амбасадама за визу, већ специјалним нелегалним превозницима, а услуга тих превозника много кошта. Откуд сиромашним људима 7 до 14 хиљада евра? Веома једноставно. Пут им се плаћа и узима потврда о дуговању, које ће обавезно морати да се измири… чиме? Па, на пример, оним чиме им кажу. Постоје чињенице које указују на добро организовану повезаност између нелегалних превозника и Међународне организације за миграције. Том организацијом руководи Вилијам Лејси Свинг, бивши амбасадор у неколико афричких држава и агент ЦИА. Данас је он једна од кључних личности у финансирању превоза избеглица, организација којом он руководи плаћа превознике. Затим такође његова организација информише обалску стражу државе у коју се упућују плаћени бродови са избеглицама. А даље државе одлучују: да ли да те бродове приме, да ли да их потопе – како буде ”. Према томе, произлази да је Москва на рачун Европе решила украјински проблем одвојивши је од позиција САД, а чим се то десило у другој половини августа, Русија се одмах активирала у сиријском правцу. У удаљавању од америчког становишта о војном уплитању у Украјини огромну услугу Европи пружили су сами иницијатори војног притиска на Русију организујући притисак на Европу помоћу миграната. Треба истаћи да су исту такву грешку учинили у односу на Кину када су почели да врше притисак на њу са циљем да је приморају да одустане од сарадње са Русијом. Односно, то није једнократни већ системски промашај кад једна глава орла не зна шта ради друга, или, пак, не обраћа пажњу на то шта она ради. У Вашингтону је присутна неусклађеност о кључним моментима стратегије и тактике спољне политике о чему смо, иначе, прошле године више пута писали. Сарадња са Москвом омогућава ЕУ да изађе из грубог америчког спољнополитичког пресинга и поврати макар делимични геополитички субјективитет. Решење украјинске кризе омогућиће ЕУ да у децембру укине антируске санкције, што је у данашњим околностима за Русију веома важно, јер одустајање ЕУ од политике даљих санкција неће дозволити САД да пређу на њихов следећи круг. Отуда и све већа хистерија у САД, која се манифестује у области информисања. А ту је још и Сирија где Москва активно трага за оквиром у којем ће моћи да почне реални, а не лажни рат са Исламском државом. Разуме се, тај оквир ће се наћи раније или касније. Главно је да ће његови учесници бити и Русија и САД, а тада Вашингтон неће имати шта да каже ни својим тајним, ни својим јавним савезницима на Блиском Истоку. Сваки формат по питању Сирије у којем се нађу Русија и САД, значиће победу Москве и на сиријском правцу. Сада се управо у вези с тим и формира спољнополитичка игра Русије у сиријском питању: ако Американци не буду хтели да учествују у заједничким дејствима против Исламске државе – чиниће то Русији самостално, за то има снаге. Ако – буду хтеле – то ће уништити њихов углед код свих играча на Блиском Истоку, нарочито код бојовника и терориста које су сами однеговали. Тако се обликује и веома интересантан контекст посете Владимира Путина заседању Генералне Скупштине ОУН-а крајем септембра на плану његовог могућег сусрета са председником САД, Обамом. Обама се нашао у класичној мат-позицији: ако одбије сусрет – сви ће га схватити као слабића. Ако пристане – Путин је већ победио, посебно после Обаминих речи да је Русија друга на списку претњи у свету. Ако се сусрет заврши без резултата – Обама је опет слабић, није могао да надигра Путина који проширује утицај Русије. Ако се заврши споразумима – опет је победио Путин, пошто је он од почетка нудио сарадњу, а не ратовање… Генерално, простор за спољнополитичке маневре САД нагло се смањује.

Прочитајте још:Путин нуди решење за мигрантску кризуПраво борбено возило: Шта све може оклопни транспортер БТР-82А (ВИДЕО)

Извор: fakti.org