Правда

Циљ уговора био је да се укину и хармонизују гранични прелази између земаља потписница. По њему, држављани државе потписнице могу се слободно кретати у било којој другој држави потписници не показујући било какав документ на граници (пасош, лична карта). Тренутно су 26 држава у потпуности чланице Шенгенског споразума. Држављани мањих држава нечланица као што су Андора, Монако, Сан Марино и Ватикан и територије Гренланд и Фарска острва могу слободно да се крећу по државама потписницама Шенгенског споразума. Иако је споразум доста критикован на почетку, готово сви држављани Уније данас су велики поборници путовања без пасоша. Штавише, слободу кретања цене као највеће достигнуће. Међутим, нови изазови попут тероризма и масовног прилива избеглица, довели су до тога да и то почне да се доводи у питање, што Европска комисија одбија да уради. Због највеће избегличке кризе која је погодила Европу после Другог светског рата, поједине државе одлучиле су да реагују на начин који се коси са основним идејама ЕУ, шенгенског споразума и слободе кретања. После шокантних потеза Мађарске, а потом ограничења која су увеле Немачка, Аустрија, а планирају Пољска, Француска, Словачка и др, озбиљно се поставило питање опстанка Шенгена и ЕУ какву познајемо. Иако постоје примери привременог суспендовања овог уговора од стране неке државе потписнице, где она задржава (поново узима) право контроле докумената на граници (Француска, 14. јул 2005.), оно што се данас догађа је потпуна злоупотреба тог правила. "Привремено поновно увођење граничних контрола између држава чланица је изузетна могућност, изричито предвиђена и регулисана Законом о шенгенским границама у случају кризног стања", истиче јасно Европска комисија. Она се уводи на највише 30 дана, ако се докаже да једна држава за то има разлога. Од почетка мигрантске кризе, Комисија је једино у случају Немачке изјавила да је поново увођење контроле граница (према Аустрији) било законски оправдано. Де факто, Шенгенски систем се распао у Европи, пошто мигранти апсолутно слободно пролазе преко територија земаља које су одговорне за заштиту шенгенског система. Де јуре он и даље "трза". Јасно је да на чланицама остаје одлука о томе каква ће Европска унија изаћи из ове кризе. Осећање непостојања безбедности је одувек био најјачи катализатор промена које обично уводе ограничена појединих права и слобода (попут америчког Патриотског акта, након 11. септембра). Претње тероризмом и препирке држава чланица о збрињавању избеглица озбиљно су довели у питање опстанак режим слободног кретања унутар ЕУ. Чак толико да се, према анкети, ова два изазова идентификују као највећи проблем, далеко већи од економских проблема и незапослености. Комисија је и даље чврста у одлуци да се о Шенгену "не може преговарати", и за сада не подлеже притиску чланица које страхују за безбедност својих чланица. Међутим, сваки нови инцидент попут оног у Бриселу, када је наоружани Мароканац покушао да изврши напад у возу, иде на руку страни која тражи промене. Да ли ће на крају бити пронађен неки модул који ће омогућити контролу идентитета путника, а да то не буде исто као гранична контрола, остаје да се види. Једно је сигурно - свака реформа које доноси оштрија правила укинуће слободу кретања каква је постајала раније или ће од ње учинити мртво слово на папиру шенгенског споразума.