Обично се неко појави када је битан датум за избеглице, попут годишњице “Олује”. Свим осталим данима они су заборављени…
У колективном центру у Крњачи то је и потврдила једна Личанка која је са 10 година, у време ратова деведестих, дошла у Србију и читаву младост проводи у колективним центрима.
Није нам овде место
Док се српска деца рађају и одрастају у колективним центрима, губећи наду да ће икада започети нормалан живот, у суседне бараке почели су да пристижу азиланти, несрећници са Блиског истока. Срби се, како кажу, добро слажу с њима. Поносни су што су Србија и њени грађани отворили срце и помогли хиљадама миграната, али им није право. Ипак, и после 20 година чекања бољег сутра у нељудским условима колективних центара, српске избеглице су пуне хуманости и разумевања за мигранте у несрећи који спавају у блату београдских паркова. - Жао ми је сиријских избеглица. И ја сам прошла кроз ту голготу. Свака част што њима помажу – и треба! Али, ко је обратио пажњу ових година на нас, питао где смо и како се осећамо? Тринаест година сам овде. Знате, они и треба да буду смештени овде, а не у парковима, али нама овде одавно није место. Учити, радити, борити се за егзистенцију из 10 квадрата у бараци! Када изађем са друштвом кријем одакле сам јер не желим да осетим сажаљење – испричала је ова 33-годишња девојка. У муклој тишини одзвања само звук лопте. Дечаци који оду одрасли у баракама, са заједничким тоалетом и далеко од града играју се. Између старих барака суши се веш, може се сусрести понеки поглед са прозора или замишљени људи на клупи. Ту је и једна породица која је тек пристигла. - Пре две недеље смо дошли. Мучили смо се као подстанари. Сада су нам дали смештај јер имамо четворо деце – прича Зоран Чалић (43), држећи у наручју шестомесечног сина.
Једна соба за четворо деце
Чалић је избегао из Хрватске, а његова супруга Наташа из Босне. Живели су, кажу, у мемљивим становима, а онда ни то нису могли да плаћају. Док се врпољи у ходнику, којим се шири тежак мирис влаге, њихова најстарија ћерка Катарина открива своје жеље: - Волела бих да се ово купатило промени, да имамо нормалну кућу која нема само две собе – казала је она. Зоран Чалић каже да су доскора добијали један пакет помоћи годишње. - То је отприлике било три литре уља, 20 килограма брашна, килограм чајне, два до три пакета резанаца, две конзерве рибе… За целу годину – каже Чалић. Његов комшија Драган Крстић (58) каже да, када затреба, нађе се неко и да помогне, али за то увек морају да моле. - Деца Београда и деца кампа се много разликују. Ја имам личну карту из Приштине, а ако желим да узмем београдску, морам да нађем стан у Београду и изгубим статус – пожалио се Крстић.
Без стана 17.000 избегличких породица
Народни посланик Миодраг Линта, председник Коалиције удружења избеглица у Србији, каже да је у току Регионални програм стамбеног збрињавања који има за циљ да реши проблем око 17.000 избегличких породица. - За оне који немају апсолутно ништа, предвиђена је градња станова или куповина сеоског имања – каже Линта. Иван Гергинов, помоћник комесара за избеглице, каже да у Србији постоји девет формалних колективних центара, а на Косову и Метохији још осам. У њима је смештено око 1.000 људи, избеглица и интерно расељених. Постоје и неформални колективни центри у којима је смештено око 2.500 људи.
Штрбац: Нама су наплаћивали и питку воду
Саво Штрбац, председник Информативног центра “Веритас”, присећа се таласа српских избеглица после “Олује”. - Поносим се својим Србима што су такви према Сиријцима! Али, с горчином се сећам какви су Срби били према нама 1995. године. Успут су нам по вишеструкој цени наплаћивали и хлеб и воду, а да не говорим о гориву. Када смо прилазили Београду били су нам затворени изласци са аутопута у Београд и усмеравани смо на Косово. Биле су то ружне сцене. А ми смо са собом возили комплетан народ, и покретне и непокретне, и старе и младе, и болесне и здраве – присећа се Штрбац.
Никола Демоња: Сами смо себи највећи непријатељи
Свакоме ко иоле нешто зна о историји, третман избеглица из Сирије у Србији није никакво изненађење. Зна се да су Срби у свим ратовима били на страни савезника, окупираних, нападнутих. Да су прихватали и склањали оне које су неки други трпали у логоре. И та пракса наставља се данас. Такође, познато је да смо ми сами себи највећи непријатељи. Продавали смо флашице воде једни другима приликом историјских миграција чији су ефекти несагледиво лоши по нас. Наравно да не смемо да заборавимо наше избеглице. Али пошто су 20 година касније и даље у колективном центру, можемо слободно да закључимо да су заборављене.
Прочитајте још:10 разлога што мигранти нису као српске избеглицеО лажној солидарности у Срба
Извор: Блиц, Правда
