Правда

Последњих дана добијамо све јаснију потврду јачања војног присуства Русије у Сирији. Пошто председник Путин на скорашњој конференцији за новинаре није потврдио, али ни негирао могућност да руска војска у догледно време директно интервенише у Сирији против ИСИС, све је више показатеља са терена који говоре о томе да војна сарадња Москве са Дамаском полако почиње да превазилази до сада стандардне облике, попут испоруке оружја и слања војних саветника. Ако се потврди медијска прича о успостављању руске ваздушне војне базе у Латакији, која би се тако придружила већ одавно постојећој поморској бази у Тартусу, то ће бити дефинитиван сигнал да је Путин спреман да пружи Асаду и мало конкретнију помоћ у грађанском рату, који траје већ пету годину. Ако знамо да се Русија до сада у правцу подршке источним Украјинцима (са изузетком Крима) војно ангажовала далеко испод својих могућности, иако је у питању сукоб на за њу виталном подручју, намеће се питање колико јачање војног присуства у далекој Сирији реално можемо да очекујемо и шта би били мотиви и конкретни циљеви тога? За одговор на то питање битно је да се подсетимо шта би били суштински интереси Русије у Сирији, што подразумева процену тренутне глобалне ситуације, али и развоја локалног сиријског контекста. Најпре, коментари у појединим америчким медијима како Русија после Украјине „отвара фронт“ и у Сирији те тако „поново постаје блискоисточни играч“ не пију водузато што је тај фронт константно отворен већ пету годину, док Русија, управо захваљујући присуству у Сирији, никада није ни престала да буде блискоисточни играч. Флоскуле о томе да Русија нешто „отвара“ и ради „поново“ део су већ стандардизоване америчке матрице, која жели да Русију прикаже као ревизионистичког актера, тј. империјалну експанзионистичку силу, која се након Украјине тобоже окомила на Сирију, док је стварност заправо обрнута. Стварни ревизионисти и империјалисти у Сирији су САД, које већ четири и по године чине напоре да оборе режим у Дамаску, не би ли још једну блискоисточну „отпадничку“ државу (што ће рећи државу непослушну према диктату Вашингтона) претворили у свој протекторат и тако дошли на корак од успостављања пуне блискоисточне хегемоније. На другој страни, Русија је status quo актер, сила која од америчког насртаја брани своје још од Совјетског Савеза наслеђене позиције у Сирији. У том смислу и њено јачање војне подршке Асаду, па и евентуална директна војна интервенција на његовој страни, не би значили квалитативну, већ искључиво квантитативну промену – ангажовање појачања на фронту, под утиском да је агресор појачао сопствену офанзиву. Што и јесте реално стање на терену, али на то ћу се вратити касније.

ИСИС ни за Русију није главни циљ

На овом месту важно је бити поштен и рећи да јачање војног присуства Русије у Сирији сигурно није, или барем није примарно мотивисано борбом против ИСИС, већ подршком постојећем режиму у Дамаску да се одржи, самим тим и омогући Москви да задржи Сирију (или барем њен значајан део) у својој сфери утицаја. ИСИС је само добар изговор за појачано ангажовање Русије, при чему је очигледно од кога је ова могла да добије идеју. Одавно је, наиме, јасно да су наводни војни напори САД против ове екстремистичке творевине само параван за подршку осталим антиасадовским снагама (укључујући и неке једнако екстремне као ИСИС) да ојачају своју доскоро прилично очајну позицију. Да се Вашингтон до сада иоле потрудио да сломи ИСИС, ваљда би за ових годину дана његова моћна ваздушна армада постигла некакав резултат, а није постигла никакав. Чак тврдим да Американцима не би сметало ни да ИСИС још мало ојача и евентуално први уђе у Дамаск и свргне Асада – по могућству га убије као Гадафија, што би фавориткињи на предстојећим председничким изборима у САД измамило још мало осмеха – под условом да после могу лако да их истерају одатле и замене својим марионетама. Тај услов вероватно не би било тешко испунити, јер се показало да ИСИС дефинитивно није онолика претња као што се у медијима приказује (мада би исламски екстремизам у ширем смислу могао то да постане једног дана), већ је више једна бабарога попут својевремено Ал Каиде, којом треба плашити светску јавност ради придобијања подршке за неку нову америчку интервенцију. Шта онда спречава Русију да и она поступи на исти начин? Тако што би повећала војну помоћ Асаду, евентуално и сама интервенисала наводно против ISIS, а заправо против свих који би да свргну режим у Дамаску, при чему би још и најважније било одвраћање Асадових спољних непријатеља, попут Турске, Саудијске Арабије, као и самих САД, тј. њихово обесхрабривање да и помисле на било какву интервенцију. Друго је питање докле је Русија спремна да иде у овоме. Ту треба бити обазрив у прогнози, а рецимо да би било најбоље поћи од тога да ће и сами Руси бити крајње обазриви. Мислим да нека већа копнена офанзива не долази у обзир, јер је Москва свесна да нема капацитете за тако нешто. Није искључено да Вашингтон прижељкује да се Путин усуди на такав потез, јер би се готово сигурно заглавио усред дуготрајног секташког сукоба, као својевремено Совјетски Савез у Авганистану, а затим и САД у Авганистану и Ираку. Ако су САД научиле лекцију, те нису дозволиле себи да им се слична грешка понови у Либији (сетимо се изјаве Роберта Гејтса о томе да би председник који се одлучи на неку нову већу копнену офанзиву на Блиском истоку требало да иде на испитивање главе), искусни шахисти Руси научили су је још боље. Руку на срце, тренутни однос снага на терену у сиријском грађанском рату је такав да копнена офанзива не би била ни неопходна. Стога максимум војног ангажовања Русије у Сирији може да буде ограничена ваздушна кампања, са нагласком на хируршки прецизне ударе против стратешки кључних положаја побуњеника. Чак ни то не би морало да дође у разматрање уколико би се испоставило да је саветовање сиријске војске и повећање испорука оружја довољно да Асад одржи и учврсти своје позиције. У том смислу треба очекивати да се Русија у Сирији понаша пре свега као реактивни актер, што и јесте типично за status quo силу – да своје напоре прилагођава напорима противника (отуда и нема шире војне интервенције Русије у Украјини). Асад је био на корак од добијања рата, да би се отпочињањем америчке интервенције, наводно против ИСИС, поново нашао у дефанзиви. То је примарни разлог зашто Руси реагују повећањем војне помоћи Дамаску.

Зашто није експлодирала Украјина

Остали руски мотиви имају везе са ширим регионалним и глобалним, а делом и са неким другим аспектима локалног контекста. Подсетимо се да је Вашингтон пре две године подстакао украјинску кризу пошто је био принуђен да се привремено повуче из сиријске кризе кад је Путин у току кризе око сиријског хемијског оружја наговестио да ће Дамаск добити помоћ од Русије уколико се буде суочио с америчком интервенцијом. Сада се изгледа дешава нешто слично. Многи аналитичари, још откако је у фебруару потписан Минск 2, тврде да озбиљније кршење примирја и ново распламсавање сукоба у Украјини само што није, а оно ипак никако да се деси. Ако имамо у виду унутрашњу динамику у оквиру оне тренутно већинске, прозападне Украјине, разлог зашто САД не дају Кијеву да крене у нову офанзиву јесте тај што покушавају да консолидују своју контролу над оним што су до сада заузели у тој земљи. Није искључено да је у Вашингтону дефинитивно утврђена стратегија по којој је чување тренутне територије под контролом Кијева, дакле без Доњецка, Луганска и Крима, сасвим довољно за даљу геополитичку офанзиву против Русије, те да би инсистирање на војном овладавању и овим областима могло да доведе до побуњеничко-руске контраофанзиве и проширења територије под њиховом контролом. САД је, дакле, важно да консолидују плен остварен прошлогодишњом револуцијом, јер су свесне да не смеју да га узимају здраво за готово у ситуацији када се умерени и екстремни кијевски револуционари све жешће међусобно сукобљавају, када су тежина економске ситуације у земљи и незадовољство Украјинаца све већи, када се становништво рускојезичних области понижава постављањем Сакашвилија за гувернера Одесе, када се у поменутим областима поново консолидују политичке партије које су за повратак неутралног курса земље и помирење са Русијом…

Русија и судбина Асада

Но, као типична ревизионистичка сила, САД константно морају негде да буду у офанзиви, те су Руси прозрели да оне поново стављају нагласак на Сирију, због чега је важно да буду спремни да их на време зауставе. Ово тим пре што је Вашингтон склон да тумачи нуклеарни споразум са Ираном као своју дипломатску победу, те се може очекивати да сада, када је сигуран да Техеран, чак и да то жели, неће моћи да развије нуклеарно оружје, појачају своје антииранске регионалне активности (што већ увелико раде у Јемену подршком интервенцији Саудијске Арабије и још неких земаља, а није искључено да се ускоро отвори и нови фронт у Либану). Коначно, ту је и део локалног контекста који се тиче реалних могућности Асада као политичке личности да опстане на власти, са или без руске подршке. Москва је свесна да се јединство Сирије неће моћи повратити у варијанти каква је била до 2011. са владавином алавитске мањине над сунитском већином, већ је потребан уравнотеженији однос. Такође, клан Асад је већ предуго на власти у Дамаску, а то са собом неизбежно носи корупцију, која ствара све више противника и у становништву и у редовима самог режима. Зато није искључено да Руси повећањем војне подршке режиму покушавају да „купе“ Асадово мирно повлачење са власти у одговарајућем тренутку у корист некога ко би био више по вољи сунитској већини, али у исто време једнако као Асад лојалан Москви и антиамерички расположен (уосталом, и ту би могли да се воде бројним примерима америчког пуштања низ воду сопствених савезника, само да би их замениле Вашингтону још лојалније снаге). Ако би се то показало неизводљивим, алтернатива је распад Сирије и стварање алавитске државе, а и то је опција којој јачање руског војног присуства може да припомогне – уз војне базе у Тартусу и Латакији, тешко да би се неко усудио да нападне Алавите уколико би се они одлучили за сопствену државу као решење. Углавном, Путин је свестан да одбрана статуса Русије као велике силе подразумева њену активну спољну политику и не дозвољава узмицање са подручја где Москва има утицај. Његов политички рејтинг напослетку зависи од спољнополитичких успеха, јер се у противном не би могле оправдати економске тешкоће с којима се земља тренутно суочава. У очима руске, али и светске јавности (барем оног њеног дела наклоњеног Русији), економске жртве које је становништво Русије принуђено да подноси услед западних санкција, махинација са ценама енергената и саботирања гасовода биле би прихватљиве једино у случају да је видљиво да нису узалудне, тј. уколико се покаже да Русија заиста успева да заустави амерички експанзионизам. Зато у пракси није битно да ли се отпор пружа у блиској Украјини или далекој Сирији – свуда тамо где су Руси на овај или онај начин присутни мора да важи исто гесло: Ни шагу назад!

Прочитајте још:Руски шамар у СиријиThe Foreign Affairs: Путин влада пропагандом

Извор: Одмотавање суштине/Unwrapping the Essence