Правда

У таквој атмосфери договорен је, после доста дипломатског натезања, сусрет двојице светских моћника. Новинске агенције извештавају да ће се Барак Обама и Владимир Путин видети у понедељак, 28. септембра – на маргинама заседања Генералне скупштине УН – али после овакве кратке најаве америчког-руског самита углавном стављају тачку. Понеко још само подсети да су се Обама и Путин последњи пут видели још у новембру 2014. године, на самиту Азијско-пацифичког форума у Пекингу. Овако шкрте информације о светском догађају какав је сусрет Обама-Путин нису последица дипломатског договора Вашингтона и Москве да се све у вези предстојећег самита чува у најстрожој тајности. Оне су пре резултат чињенице да САД и Русија не могу да се лако договоре чак ни о чему ће разговарати двојица председника. Из Беле куће објављено је саопштење да ће главна тема у разговорима Обаме и Путина бити Украјина. Као што је познато, САД и Русија имају различите улоге у украјинској кризи која је готово из темеља порушила односе две државе. На делу су хладноратовске поделе, звецкање оружјем, санкције Вашингтона и америчких пријатеља наметнуте Русији и контрасанкције Москве, свађалачки тонови и међусобне оптужбе... Званична Москва, међутим, не прихвата такву америчку најаву. Представник за штампу Кремља Дмитри Песков на питање Ројтерса да ли ће се о Украјини уопште и разговарати загонетно каже: „Само уколико за то буде времена“. За Москву је у овом тренутку неупоредиво важнија тема – Сирија. Због тога се и очекује да двојице председника највише разговарају о драматичној кризи у овој блискоисточној земљи коју већ пету годину разара крвави грађански рат. Досадашњи резултат: више од 200 хиљада мртвих и милиони људи у бекству. Уколико сусрет Обаме и Путине не буде протоколаран и потраје, сигурно је да ће се разговарати и о Украјини и о Сирији. Мало је, међутим, истинских разлога за оптимизам. Односи САД и Русије толико су ниско пали да ће бити потребно ко зна колико још оваквих сусрета да би се они вратили на нормалан колосек. Сиријски чвор: Можда тренутно и најдраматачнија криза на планети – грађански рат у Сирији – готово свакодневно добија нове димензије. Стара, стандардна слика да се у тамо некој држави на Блиском истоку ратује, и да највише страдају цивили, последњих недеља добила је нове, изузетно јаке „боје“. Прво је свој део „колача“ почела да драматично добија Европа, она која је као саучесник или барем посматрач учествовала у америчком „извозу“ демократије у ову арапску земљу. Сиријске избеглице које су се доскора углавном задржавале у суседним државама: Либану, Јордану и Турском масовно су кренуле пут Европе и настао је хаос. И тек тада неко се у тој Европи сетио да би можда, ипак, требало озбиљније решавати проблеме у Сирији, окончати тамошње ратовање и елиминисати основни узрок милионског егзодуса становништва. Ова промена европског расположења изгледа да је најбоље уочена и протумачена у Москви. Русија, поред Ирана највернији савезник сиријског председника Башара ел Асада у његовом петогодишњем ратовању, проценила је да је прави тренутак да се укључи у „игру“ и понуди решења за окончање кризе. Путинова игра у Сирији и његова понуда Западу одвија се на неколико колосека. Сирија је, на једној страни, добила од Русије модерне ратне авионе и хеликоптере за борбу против побуњеника и Исламске државе. Русија, тврде западни медији, ужурбано појачава своје војно присуство у Сирији, гради велику ваздухопловну базу и пребацује тамо војну технику, наоружање, па чак и тенкове. Према западним тумачењима, припрема терен чак и за копнену интервенцију како би сачувала Асадов режим. Путин је, на другој страни, покренуо дипломатску офанзиву. Понудио је да се Москва укључи у међународну коалицију против Исламске државе, да се у њеним редовима нађе место и за Асада, отворио је простор да се разговара о власти у Сирији без садашњег председника уз услов да се коначна одлука о томе препусти сиријском народу. У Европи је Путинова сиријска иницијатива добила позитивне оцене, неки лидери су чак спремни и да „прогутају“ Асада и неку његову будућу улогу. Из САД су, међутим, стигле другачије поруке у којима преовлађују неповерење, уздржаност и одбијање. Такав амерички став није изненађење. Американци не воле кад им се неко меша у посао чак и када он, као што је сада случај у Сирији, иде веома лоше. Пут до пресецања сиријског чвора остаје, засад непредвидив.

Прочитајте још:Смисао и циљ Путиновог сиријског гамбитаГеостратегија избеглица, Русија и Балкан

Извор: Политика