Након што је пре десетак дана, другу годину заредом, „Парада поноса” одржана уредно и без инцидената, уз присуство чланова дипломатског кора, градских власти Београда и Владе Србије, разложно је очекивати да у будућности Парада буде нешто што се подразумева и да, без обзира на то ко био на власти, више неће бити преговора са силеџијским навијачким и десничарским групацијама око питања које спада у корпус основних људских права. Пише: Мухарем Баздуљ
У том смислу, у јавности се у последњих годину дана могло чути како је помало иронично то што се Парада лакше одржава под влашћу номинално десног СНС-а, него под влашћу номинално левог ДС-а. Из неког разлога, у делу јавног мнења питање ЛГБТ права се доводи у везу са социјализмом па се креира нека бизарна пројекција у којој се носталгија за социјалном правдом из времена СФРЈ по екстензији проширује и на тобоже бољи положај геј заједнице у том периоду. На том трагу је на београдској Паради призивана Роза Луксембург, али је цела ствар у свој својој бизарности много очитија у црногорском (тачније никшићком) случају. Наиме, мада је Црна Гора на путу европских (и евроатлантских) интеграција напредовала много више од Србије, тамо им никако не полази за руком да успешно организују „Параду поноса”. Најскорији случај неуспешне (односно забрањене) Параде десио се пре неколико дана у Никшићу. Симбол те неодржане Параде била је звезда петокрака, слоган „Стоп фашизму, слобода народу“, а организатори су тврдили да је „борба за људска права, па тако и права ЛГБТ особа, једна од темељних вредности југословенског и црногорског антифашизма, као и Другог заседања АВНОЈ-а“, па је трагикомично било с коликом се страшћу СУБНОР Црне Горе побунио против ове „употребе петокраке“ и с коликом су упорношћу организатори тврдили да они заправо настављају славну борбу партизана из Другог светског рата, мада ретки преживели међу тим истим партизанима то не виде. Парадокс читаве приче је у неспособности да се усвоји једна банална информација. Наиме, колико год да је СФРЈ била прогресивна кад је реч о правима жена, рецимо, или о праву на бесплатно здравство односно образовање, толико је била ретроградна што се тиче ЛГБТ права. Из феминистичке перспективе, гледано компаративно са другим европским земљама, СФРЈ је била авангардна. У Југославији су жене, наиме, добиле право гласа 1945. године, а у Швајцарској например тек 1971. године (а у баснословно богатом Лихтенштајну, примера ради, 1984). Кад је реч о правима хомосексуалаца, ситуација је потпуно друкчија. У Швајцарској је хомосексуалност декриминализована још 1942. године, док у СФРЈ, за њеног постојања, таква легислатива, на савезном нивоу, није донета никад. Године 1977, хомосексуалност је декриминализована у Словенији, Хрватској, Војводини и Црној Гори. Комично је звучало кад је Биљана Србљановић на овогодишњој Паради подсетила како је Јован Ћирилов „још 1989. тражио декриминализацију истополног сексуалног акта“. У то време, чак и у земљама трећег света попут Хаитија, хомосексуалност је била декриминализована, а баш те 1989. године Данска је постала прва земља на свету у којој је уведена могућност „регистрованог партнерства“ као неке врсте геј брака са свим правима и обавезама. Формално-правно, хомосексуалност је у Републици Србији декриминализована 1994. године, за време владавине Слободана Милошевића. То је нешто што би требало да имају на уму сви који потпуно паушално и некритички користе ЛГБТ права као главни индикатор и лакмус папир демократичности неког друштва. Подсетимо, то је време рата у Босни, време најгорих санкција, време пре Дејтона, време кад Милошевић нема никаквог разлога да се домаћом легислативом улагује међународној заједници. Уз само мало шале могло би се рећи да Слободан Милошевић заслужује статус локалне геј иконе. Такође, чињеница да је СПС прва странка у Србији са декларисаним хомосексуалцем у главном одбору, те податак да је истакнути члан СПС-а снимио филм „Парада“, у том контексту би се могли читати као наставак Милошевићеве политике. Шалу на страну, питање ЛБГТ права јесте, поновимо, нешто што у целом демократском свету спада у корпус основних људских права и нешто што не треба да спада у ексклузивни домен ни левице ни деснице. У идеји да су сви гејеви урбани левичари и хипстери крије се дух егзотизације што је само пола корака далеко од хомофобије. Из перспективе овдашње геј заједнице, никада није било „добрих старих времена“, а то заправо уопште није лоша позиција за конкретну борбу за бољу будућност.
Прочитајте још:„БЕЗ ПУТИНА НЕМА РЕШЕЊА У СИРИЈИ“: Ево зашто Меркел подржава руску интервенцијуПАО ИНДОНЕЖАНСКИ АВИОН? Изгубљен контакт између Масамбе и Макасара
Извор: Политика