Обављао је разне послове за Швабе, обилазио је околна села и сакупљао информације. Највероватније о томе ко сарађује са Партизанима и Четницама, а затим их је достављао Немцима. Како је пролазило време, Рајко је постао страх и трепет , а сељаци када би га видели, давали би се у бежанију и могло се чути само "бегајте, стиже Рајко Есесовац". Пролазиле су ратне године и 1945. када је ушла Црвена Армија у Србију, Рајко је успео да се неким каналима пребаци у Америку. Породица је најпре од Рајка добијала писма у којима им се јављао и писао да је добро, а како је пролазило време, Рајко је полако почео да се богати па је породици осим писама почео да шаље и пакете. У пакетима је било свега, од одела, конзервиране хране, чоколада, па до шећера, соли и неких зачина.
Рајко Есесовац није желео да се врати у Србију, нити је смео, због његове ратне прошлости. Породица је о њему једино могла да чује преко писама из пакета у којима је била и понека његова фотографија и они су редовно стизали на пар месеци. Једнога дана у село је стигао поштар, али не онај обичан који разноси пошту, већ неки други, предао је породици пакет, и чак је тражио да се потпишу на неко папирче да су примили пакет. Унели су пакет у кућу, читава породица се окупила око њега и са радошћу су га отварали. Међутим радост је кратко трајала, у њему није било чоколада, конзерви, одела, већ се у стиропору налазила нека керамичка посуда са неким непознатима зачином, који је додуше био сланкаст, што је одмах утврдио стриц Чеда који га је одмах лизнуо и писмо на енглеском. Писмо нико у селу није знао да прочита, и сви су се чудили што се Рајко Есесовац покондирио да им пише не енглеском, а неки се правили спрдњу да је не Немачком написао па да га и разумеју што је то урадио. Било како било, писмо су ставили у креденац и чекали да дође рођак са факултета, који ће да га преведе. Зачин су ставили у орман, и користили по потреби. Прошло је неких месец, два и стигао је рођак из њима далеког Београда. Сви укућани, њих десет седели су за ручком, јели пилећу чорбицу и рођак је похвалио домаћицу рекавши "одавно нисам јео лепшу чорбу", на шта му је она одговорила, ааа па то је зато што у њу стављамо специјалан зачин, и то из Америке, послао нам Рајко. Када поменуше Рајка, сети се снајка и писма, па рече рођаку "знаш ли ти рођаче беше Енглески, имамо неко писмо што нам посла Рајко да прочиташ". Рођак одложи кашику и рече "дајте да видим". Снајка му поносно предаде писмо, рођак га отвори и поче да чита на преводећи на српски: "Поштовани, по захтеву нашег клијента Рајка Перића који је преминуо дана 10. маја 1983. године, шаљемо вам његове кремиране посмртне остатке у урни, како би били сахрањени по жељи покојника у његовом родном месту у Трешњевици у Србији. Молимо Вас да спроведете последњу жељу покојника. Адвокатска канцеларија Алфред Џонатан - Чикаго". У соби је завладао тајац. Млади рођак и није био нешто посебно изненађен нити погођен, па је гласно рекао "људи донесите урну, где сте је ставили" , да видимо са попом да ли хоће да га сахрани. Снајка је истрчала из собе и чуло се како повраћа, а за њом су истрчали и остали укућани. За столом су остали једино баба у поодмаклим годинама и рођак."Јели баба, шта им је", упита рођак, није их ваљда толико погодила смрт Рајка Есесовца, па нису га ни знали, а сем вас га ретко ко и памти.
Баба погледа ка шпорету на ком је стајао лонац са чорбом, а поред тегла зачина, и рече рођаку "не било ти заповеђено, додај ми ону теглу, да још мало зачиним ову чорбу" . Рођак устаде, узе у руке "теглу" одмах му западе за око да се ради о некој финој посуди. Окрену је онако на бок и са стране прочита натпис на енглеском "City crematorium Chicago", у секунди је схватио да се не ради ни о каквој тегли већ о урни покојног Рајка Есесовца, за коју су његови укућани мислили да је зачин, и која је била до пола празна.
Шокиран, роћак је пришао столу, и некако успео да је спусти, а затим је истрчао напоље, где се чуло и његово гласно ридање помешано са повраћањем осталих укућана.
Наглува баба Верка, принела је теглу из Америке, и онако домаћински насула још једну супену кашику зачина у чорбу, и онако за себе рекла "није ми јасно где сви одоше и оставише овол`ку `рану".
Прочитајте још:Руси преварили Запад у СиријиОд џамије до СухојаИзвор: Правда