Правда

Мај 1995. године Личио је на човјека који је био спреман да уради све само да не мора да врати паре које му је овај Драшковић већ уплатио. Учинило ми се како је изненадна блискост коју је остварио са мном заснована на потреби да му онако преплашеном понављам: – Ма дај, Авдо, какво враћање пара. Ја сам прихватао ту улогу па му је то тренутно олакшавало ситуацију. – Заборавио си ти како је живјети међу примитивцима, мој Емире! Једина особа која му је дозлогрдила више од источнобосанских Муслимана била је његова супруга Шахбаза. У повјерењу ми је рекао да се дала у шверц и да он то као писац неће више толерисати: – Кô бива ради на Академији за музичку омладину, ја тамо, кад она у канцеларији нагурала фармерке, парфеме, свакојаку робу! Сјетио сам се тада како је много година раније Шахбаза одлучно одбила моју понуду Сидрану да у Доли Бел игра Цвикераша. Рекла је: – Да ли си ти нормалан?! Ђе ће књижевник да глуми? Ти, изгледа, одлучио да га до краја понизиш ?– говорила је Шахбаза. Убрзо послије сусрета у Венецији господин Драшковић је оболио и умро. Тако је и Дрина пропала а Сидран је могао да одахне: није морао да врати паре за сценариј који није написао. Умјесто сценарија за Андрићеву На Дрини ћуприју, неколико година касније, на крају рата, саставио је стих: „Цијела је Дрина наша Мека и Медина“. Дуго се Сидран опирао рими у поезији. С презиром је гледао на „римљане“. Требало му је да десетине хиљада Бошњака страдају, па да му се учини како рима и није баш тако  примитивна. Бар не онолико колико је мислио да је примитивна када ју је употребљавао у националне сврхе Рајко Ного. Ја мислим да је стих о Дрини као Меки и Медини написао онај један посто Сидрана. Оних деведесет девет посто неискоришћено је за несуђени сценариј за који је примио новац и купио викендицу у Кисељаку, Шахбази реноа 4, чак је и мноштво дугова са тим новцем подмирио.

Прочитајте још:НЕМА ДАЉЕ: Запад тврди да је Путин интервенисао у Сирији због страха од немоћиШта Русија може у Сирији?

Из Венеције је Сидран отишао у  Сарајево, ја у Њујорк. Однио сам са собом идеју да полако постајем литерарни јунак Владо Петровић. Иако реченицу „Више волим руско говно него америчку торту“  никада не бих изговорио, знао сам да је Милошевићева појава изазивала тако оштре разлике. По тој подјели они који воле руска говна су за Милошевића и за Русе, а они што воле торту, они су за Американце? Тако сам разумио ону Сидранову подјелу између православних попова и њихових католичких колега. Тек касније, када сам се  свађао са сарајевским борцима око Тита и доказивао да је прво био Тито па онда Милошевић, вук је појео магарца. Посебно послије интервјуа у „Дуги“ и „Младости“. Тамо сам на постављено питање ко ће побједити у сукобу између Милошевића и Шувара, рекао – Милошевић. Ту више није било дилеме да ја постајем Владо Петровић лик из Сидранове литературе. Дакле, србокомуниста са примјесама четништва. Анонимни писци су мојој мајци већ тада слали писма у којима су је обавјестили да је четничка кучка и да је родила четника. Ствар се заоштрила да је чак и Сидран предлагао да преспава у стану мојих родитеља. Извор: Искра