Правда

Унија краљева

Уколико успе овај сценарио, Саудијска Арабија и њени заливски савезници успеће да смире Ансарулаха (јеменске Хутије) и врате Јемену статус вазалне државе. Кад Јемен, њихова геополитичка слаба тачка, буде под снажном окупацијом, било директно или посредством плаћеничких/посреднчких снага, Саудијци ће моћи да наставе са реализацијом сввог великог циља – уједињавања Савета за заливску сарадњу (GCC) у економску и политичку унију краљева. Тај ентитет можда не би привукао Оман и Катар – који су раније ово одбили – али би зато привукао ранијег претендента на заливску сарадњу Јордан, као и окупирани Јемен, где би председник Хади или неко од његових наследника de facto служио као аутократски „краљ Јемена“. Будући да су Египат и Мароко такође изразили интересовање за придруживање организацији, њихово потенцијално чланство не би угрозило језгро полуострвске уније, коју би водила Саудијска Арабија, већ би служили као војно истурено проширење економско-политичког савеза усмереног на Залив. Египат се већ понаша као пуноправни војни члан GCC, и зато није нереално да званично овековечи тај статус, чиме би се формализовао арапски НАТО, који би пратио стратешки циљ САД и Израела о удруживању антииранских армија. Из идеолошке перспективе гледано, монархистички апсолутисти проширили би контролу над највећом лажном секуларном републиком (Египтом) и савладао амбиције о независности оне најсиромашније (Јемен), а све то у име израелске изузетности и у циљу супротстављања Исламској Републици.

Успон исламског републиканизма

Насупрот претходног сценарија стоје немири, револуције, сепаратизам и могућа отцепљења на истоку Саудијске Арабије, где се становништво подстиче против краљевства како би се створила исламска република. Безбедносне снаге Саудијске Арабије и њена контрола над свим деловима друштва толико су јаки да се ово не би могло догодити без спољног подстицаја, који би могла да представља криза у наслеђивању престола у Оману. Кад стари и болесни краљ Кабус умре, могућа су три сценарија, од којих би два проузроковала саудијска (заливска) инвазија попут оне у Јемену. Према првом сценарију, оманска краљевска породица би се сложила око наследника и стабилност би се одржала (то би искључило инвазију). Према другом, Катар и/или Турска искористили би кризу промоцијом „исламске демократије“ преко Муслиманског братства (што би довело до саудијске инвазије). Према трећем, појавио би се покрет који подржава успостављање исламске републике (где такође следи саудијска инвазија). Није од важности хоће ли исламска демократија или исламски републиканизам постати симпатични становништву после смрти краља Кабуса, јер би свака од те две опције довела до инвазије, која би саудијску војску довела до граница оперативних способности ако би се то десило за време њених напада и окупације Јемена. Такав развој би Саудијску Арабију највише изложио устанку, јер би њена војска имала проблем са функционисањем на чак три фронта (Јемен, Оман, исток Саудијске Арабије), чак и кад би ангажовали трупе заливских земаља (што је за очекивати). Све у свему, немири дуж источне, југоисточне и јужне периферије полуострва могли би да буду превише за Саудијце у смислу синхронизованог деловања, што би исто тако могло да доведе до пораза на једном или више фронтова. Тада би се савезник исламске републике Ансарулах свакако надао успостављању контроле у секуларном Јемену; а такође би могло да дође и до стварања исламске републике у Оману и источној провинцији Саудијске Арабије. Идеолошки гледано, то би представљао тријумф исламског републиканизма над монархистичким апсолутизмом, било у форми (попут дела Јемена, где Саудијска Арабија држи марионетску власт) или званично (као што би било у Оману и/или Источној провинцији).

Васкрснуће Египта

Према овом сценарију, Египат би се вратио истинском секуларном републиканизму и Блоку отпора пошто би се ослободио монархистичког апсолутизма. То би било најизвесније ако би се исламски републиканизам уздигао макар до одређене мере (осим ако би се Египат умешао у сукоб и интервенисао по налогу својих заливских покровитеља, мада то није изгледно). Изгледа да Сисију не сметају милијарде долара које долазе из Залива, будући да то његовој земљи даје прилику да испуни унутрашње циљеве, попут изградње нове престонице, Новог Каира, што би без тог новца било немогуће. Иако је овај аранжман (који више личи на донацију) у супротности са спољном политиком Египта, Сиси се показао релативно независним у својим односима са Русијом мада би се могло испоставити да је то учинио тек пошто су му Саудијци дали дозволу. У идеалном случају, Сиси би волео да не буде ником дужан, што би му омогућило да хода корацима свог хероја Насера у оживљавању геополитичке позиције, где би његова земља била један од суверених центара мултиполарног света. Као што је већ речено, за то ће очигледно бити потребно времена, али на површини се чини да се Сиси креће у потпуно супротном правцу – према арапском НАТО. Вероватно је ту одлуку донео како би отплатио дугове заливским земљама, понудивши египатску војску као плаћенике у авантури GCC у Јемену. Али, ако његови финансијери уђу у озбиљне проблеме и покажу се нестабилним, он би могао да се одметне и почне да делује на своју руку. Наравно, то значи да би помоћ пресушила и да би се Египат нашао пред тешким (сада одложеним) привредним проблемима. Али, ако би се Нови суецки канал и други инвестициони програми (нпр. привлачење инвестиција незаливских земаља у Нови Каиро), онда би могао да се снађе у надолазећој олуји и из свега овога изађе јачи него што је био. Међутим, тај сценарио се може испунити само под условом да Сиси себе истински види као Насеровог наследника – иако се више понаша као Садат, издајнички председник из времена рата у Јемену – и ако остане на власти довољно дуго. Тада ће свакако почети да се понаша сходно том веровању и јачаће секуларну републику до мере да ће тражити удруживање са Блоком отпора (иако би са Ираноm био прагматичан, не претерано пријатељски). То би се десило на рачун монархистичких апсолутиста, морало да се изврши брзо и уз фактор изненађења, али пре свега политички одлучно како би се предухитриле било какве завере против њега. Без обзира на то да ли су намерни или не, потези Египта ка Русији – иако имају одобрење Саудијске Арабије, koja je несвеснa последица – указују да постоји воља за коренитим променама у међународној арени. Укупне последице ове геополитичке трансформације биле би немерљиве и несумњиво би промениле рачуницу на Блиском истоку иако се не би требало надати оваквим дешавањима у блиској будућности.

Републиканска арка

Ако се овај сценарио оствари, онда ће се појавити обновљени лук отпора, који ће чинити Сирија, Ирак и Иран, уз могуће учествовање Либана, ако се стабилизује, и Јемена, ако се одбију Саудијци. На крају би се том луку придружиле и све западноазијске исламске републике. Варијација сценарија догодила би се ако би се и Египат придружио тој групи, али под условом да се прва фаза оствари, и зато ћемо тај део намерно изоставити. О републиканској арци је, наравно, много лакше причати него стварати је. Зато је боље напоменути пар речи о овој варијанти како би се разумеле шансе за њено формирање. Сирија, Ирак и Иран су најновији пример републичке арке у пракси, и то против ИСИС. Tо је довело до америчког закулисног свргавања ирачког премијера Нурија ал Маликија. Иако су он и његова земља били под пуном контролом САД у кључним секторима, попут војне обуке, Ал Малики је видео прилику за излазак из хаоса приближавањем Ирану. Први пут у историји Ирак је, раме уз раме са Сиријом, био савезник Ирана иако у пасивној форми. Као што је и било очекивано, САД нису одобравале тај савез и желеле су да га оборе, одбијајући подршку Ираку све док Ал Малики не буде скинут са власти. Тако је Ирак постао потпуно неорганизована и нефункционална држава, неспособна за било какву улогу против ИСИС, ни активну ни пасивну. Како би постао члан арке, Ирак дакле прво мора да добије рат против терориста рат и уклони препреку према Сирији. Што дуже рат против ИСИС буде трајао, то ће се унутрашњи проблеми Ирака гомилати, а тиме је и већа вероватноћа да ће се земља поделити на сунитски, шиитски и курдски део, било кроз унутрашње реформе – неки вид федерације – или кроз сецесију на три одвојене државе. Зато републиканска арка мора узети у обзир и тај сценарио, јер, ако сунити и Курди не подрже две републике (Иран и Сирију), онда ће блокирати и савез шиитске Сирије и стратешко партнерство Ирака и Ирана, што и ИСИС покушава да уради. Овај проблем био се могао уклонити ако би постојао пријатељски настројени Курдистан, било унутар граница Ирака или као независна секуларна република. ) који би био физички Такав Курдистан био би мост између Ирана и Сирије. То није немогуће јер, упркос проамеричкој настројености ирачког Курдистана, тамо постоје људи захвални Ирану за помоћ коју им је пружио у борби против ИСИС и који самим тим желе да формирају неутралну и прагматичну постратну политику.

Турска бура

Улазећи у следећи сценарио, Турска се олако окреће ка све већем унутрашњем превирању, коме највише доприноси курдска побуна. То је резултат спектакуларно пропалог Ердогановог маневра. Наиме, у очајничком покушају да повећа подршку својој партији (АКП) на предстојећим ванредним изборима, дизајнираним да институционализују његову „исламску демократију“ (диктатуру), он је после вишегодишњег крхког мира испровоцирао Курдску радничку партију (ККП) како би оправдао удар на са њима повезану Курдску народну партију. Мислио је да ће пуна доминација над курдским становништвом бити предуслов за фронтални напад на Сирију, будући да Ердоган није желео да турску војску с леђа ударе Курди, мотивисани сепаратизмом и охрабрени акцијама сиријских и ирачких Курда. Качање курдске побуне – која траје од 1982 – била би кошмар за Турску јер би тиме енергетска структура на истоку земље била изложена саботажама, што би додатно подрило међународну позицију и геополитички престиж земље. Ови страхови, уз све већу неизвесноет пред ванредне изборе 1. новембра, допринели су рекордном паду лире у односу на долар, убијајући наде оних који су веровали да ће Турска у догледној будућности постати економски лидер. То је довело у питање и друге проблеме Турске, повезане са политичким системом и променама које се дешавају унутар њега. Избори неће одредити само Ердоганову политичку будућност већ и целе земље, јер је на леду њен политички идентитет. Гласачи одлучују о томе да ли желе Турску као проамеричку „исламску демократију“ (диктатуру) или проамеричку секуларну републику. Изгледа да народ прижељкује ово друго, и то страшно фрустрира Ердогана. Чак и ако некако успе да добије изборе – што за сада није изгледно – Ердоган мора да буде сигуран да га секуларна војска неће збацити као његове исламистичке претходнике 1960. и 1997. године. Он је изгледа одавно предвидео ову могућност, затворивши наводне заверенике против њега још 2003. године (они су због техничких разлога, пуштени прошле године), чиме је послао поруку оружаним снагама да ће се одупрети свим евентуалним заверама, поготово ако с њима буде повезан Фатулах Гулен, псеудорелигијски имам који живи у САД. Од тада Ердоган покушава да прошири контролу над војском само да би смањио шансе за војни удар. То не значи да је војни преврат немогућ, већ да из тактичког угла има најмање шансе до сада у турској историји. Ипак, јачање курдске побуне – која је била потпуно непотребна и намерно изнуђена Ердогановим милитантним акцијама – и страх од војне катастрофе у Сирији могли би да буду кап која ће прелити чашу, поготово ако Ердоган настави да форсира исламизацију турског друштва уколико АКП победи на изборима. Закључак је да је Турска земља стагнирајуће економије, у којој курдска побуна и политички проблеми стварају геополитичку забуну и остављају простор за преврат. Не може се порећи да је Турска на путу да постане нефункционална држава иако вероватно неће доћи до саме ивице. У складу са динамиком идеолошких промена, проамеричка секуларна република ће или задржати свој статус (гласањем или превратом) или ће постати „исламска демократија“ (диктатура), где ће једино војно свргвање некако ослободити земљу америчке контроле и претворити је у чланицу Блока отпора, слично војном преврату који је ослободио Тајланд). Стога ће је историјски избори 1. новембра или оставити Турску овакву каква јесте (проамеричка секуларна република), или ће је променити (исламска демократија/диктатура), или ће је спасити (секуларна република у Блоку отпора), или осудити на пропаст (нефункционална држава).

Трулеж регресије

Последњи сценарио подразумева да ИСИС окупира Ирак са његовим становништвом, што би довело до одређених геополитичких последица. Садржај тог сценарија се не односи превише на сиријски део лажног калифата, јер је тамо много мање људи под контролом ИСИС (величина сиријског града Раке не може се поредити са ирачким Мосулом, а оба су највећи градови под окупацијом ИСИС; прим. прев.) и зато што их тамошње становништво није дочекало као ослободиоце, као неки Ирачани, који су тиме показали склоност ка религијском екстремизму. Поред тога, ваља додати да није реално предвиђати будућност ИСИС у Сирији због напора Русије да тамо окупе коалицију против Исламске државе. Могло би се догодити да унутрашње разлике у коалицији буду толико велике да она само успе да заустави ИСИС у напредовању и задржи га у упориштима код сиријско-ирачке границе. То не значи да ће бити неутрализовани, штавише, само њихово постојање подрива национално јединство сваке земље у којој се налазе, посебно Ирака. Стратешка иновација коју је ИСИС донео јесте тероризам који осваја, брани и шири територију, стварајући форму новог асиметричног тероризма. ИСИС се такође може посматрати као војна компонента хибридног ратовања, а то је комбинација конвенционалних и неконвенционалних тактика, уз додатак кратке и агресивне кампање, чија леђа чува интензиван информативни рат. Сада кад се ИСИС устоличио у Ираку, он подрива менталитет становништва, усађујући му радикализам, коме су многи, нажалост, подложни). То ће отежати њихову реинтеграцију у ирачко друштво после ослобођења. Инсистирање ИСИС на верским разликама створиће становништво жељно дистанцирања од својих шиитских сународника, што ће земљу приближити федерализацији или распаду. Обе опције, наравно, штете националном јединству. Осим тога, трулеж вехабистичке регресије такође се може осетити у Саудијској Арабији, колевци ове идеологије, где је она настала као чедо монархистичког апсолутизма. Иако у мањој мери, слична је ситуација и у другим заливским државама. С обзиром на идеологију ИСИС и подршку коју ужива у Саудијској Арабији, трулеж регресије могла би да се манифестује самоубилачким нападима и освајањима територија, по узору на Ирак и Сирију, што би краљевству створило озбиљне безбедносне проблеме. Штавише, то би вероватно подстакло и шиитску популацију у Источној провинцији да покрене паралелни устанак, који не би био повезан са тероризмом, како би се спасили од сунитског брода који тоне и успоставили исламску републику, о којој је било речи у другом сценарију. Тако би се Саудијска Арабија синхронизовано суочила са две кризе, што би било посебно тешко за решити ако би истовремено били актуелни и рат у Јемену и могућа инвазија на Оман. Ултимативни сценарио био би потпуни колапс краљевства, где би вехабистичка регресија забила нож у леђа свом ствараоцу, апсолутистичкој монархији, а за собом би можда оставила и могућност стварања друге исламске републике са друге стране Залива.

Прочитајте још:ЛАЗАНСКИ: Пентагон у шоку, нису очекивали ово од РусаОд џамије до Сухоја

Извор: Нови Стандард