Правда

Период једнополарности је иза нас. САД, иако и даље једине способне да војно интервенишу у сваком делу планете за свега 48 сати, немају капацитет да намећу своја политичка решења како су то чиниле у другој половини деведесетих. Руска интервенција у Сирији је само појачала „потрес“ у међународној политици. Шта може бити њен исход? У првом кораку, руска интервенција је усмерена на одржавање Башара Асада на власти. То је неопходан услов за све даље потезе које ће Москва вући на Блиском истоку. Иако ће се рат у Сирији наставити (делом је и у руском интересу да то потраје док се ситуација у Украјини не промени), не треба уопште сумњати да је Русија у сваком погледу способна да овај корак направи. На крају, за тако нешто већ постоји и сагласност западних сила. Асад, дакле остаје, а у наредном периоду ће добити и маневарски простор да покуша да консолидује сопствену власт на највећем делу територије Сирије. У другом кораку, Русија ће гледати да у процес консолидације Сирије укључи што је могуће већи број партнера. Учешће Ирана у том послу се подразумева, Египат је заинтересован, а треба очекивати и постепени улазак Кине (кроз донације и финансијске аранжмане). Шта ће бити трећи корак? Е, то већ зависи од Европе. Трећег корака можда и неће бити. Иако хистерија доминира западним медијима, па се Владимир Владимирович представља у најгорем могућем светлу, руски председник се до сада показао као одличан реалполитичар. Поред тога, на појединим руским високим школама се детаљно изучило совјетско искуство из Авганистана. Русија себи неће дозволити да буде увучена у нови, велики и дуги рат на Блиском истоку. Дакле, Путин може да одбрани Асада, укључи се у обнову Сирије, учврсти своје партнерство са Ираном и Египтом, који би јој помогли да се зло звано Исламска држава не обнови, и на такав начин осигура своје интересе на источном Медитерану. Иако би и даље било пуно проблема и отворених питања, ово би представљало подношљив оквир за одбрану руских интереса. Уз то, док драма у Сирији траје, Русија добија широк маневарски простор за увођење украјинске кризе у нову фазу. Украјина је Москви неупоредиво важнија од Сирије и сада, када је главни ток светске политике усмерен ка Блиском истоку, остаје довољно и времена и простора да се више уради у Кијеву. Ово је међу првима осетила Јулија Тимошенко. У интервјуу за лондонски „Индипендент“ она је рекла: „Плашим се да Украјину чека нова револуција. Плашим се да је пред нама неконтролисани устанак који ће почистити Украјину као земљу“. Једино у чему Тимошенкова греши, јесте да ће устанак бити неконтролисан. Ако га буде, биће у великој мери контролисан. На исти начин на који је „Евромајдан“ био контролисан. Само што сада штаб за координацију неће заседати у кабинету Викторије Нуланд. Међутим, такав расплет узрокује две нове кризе (или оживљавање/наставак старих). Са једне стране, наивно је веровати како ће САД мирно гледати на акције Русије која ће заокруживати зоне сопственог утицаја у Украјини и на Блиском истоку. Ростислав Ишћенко правилно закључује да „као што показују пракса и искуство, САД поседују високу отпорност на поразе и ниједан од њих не сматрају коначним. Довољно је сетити се како су 2013. оперативно пренеле главни улог са Сирије (где је Русија блокирала планирану интервенцију и рушење Асада) на Украјину у којој је преврат успео захваљујући кукавичлуку и издаји Јануковича). И исто тако, када је крајем лета и почетком јесени 2015. у Украјини била постигнута војно-дипломатска позициона блокада, улог је опет пренет на Сирију и САД се поново баве припремањем интервенције коју је Русија опет осујетила. Дакле, будући да је Путин у октобру фиксирао победу на свим пољима, нама предстоји да чекамо Обамин неизбежни покушај да се реваншира и то такође на свим пољима. Због тога у блиској будућности очекујем огорченост Исламске државе у Сирији, агресивност кијевског режима, а такође и активности агентуре САД у свим тачкама постсовјетског простора на које је Русија осетљива“. Иако Ишћенко редом набраја као нова потенцијална жаришта Молдавију, Белорусију, Кавказ и Средњу Азију, овом списку треба додати и Балкан. Са друге стране, руска интервенција ограничена само на консолидацију Сирије не зауставља избегличку кризу. Вероватно ће у Европу долазити мање Сиријаца, али ће се наставити масовни доласци Ирачана, Либијаца, Суданаца и тд. За заустављање избегличких таласа потребно је свеобухватно решење за Блиски исток, а не парцијално. Интервенција Русије и одржавање Асада су, у том погледу, неопходни, али не и довољни услови. Три су разлога због којих САД нису пуно затезале због руског војног ангажмана у Сирији. Први је што су ствари измакле контроли, Вашингтон више није могао да контролише кризу коју је произвео и ово је био најмање болан излаз. Други је што у САД постоје кругови који верују да Путин може сам направити трећи корак на Блиском истоку и тако упасти у „авганистанску клопку“. И трећи, зато што су поједине европске земље очигледно извршиле притисак на САД да нешто учине и зауставе реке избеглица које долазе на Стари континент. И ту се враћамо до трећег руског корака и улоге Европе. Да ли су узроци досадашњих катастрофалних одлука лидера европских држава политичка кратковидост, страх, глупост или нешто четврто сасвим је свеједно. Европске земље више немају времена да чекају. Оне ће или ући у стратешко партнерство са Русијом, или завршити на историјском сметлишту. То стратешко партнерство би подразумевало договор око свеобухватног решења за Блиски исток и обезбеђивање хитне примене Минских споразума како би се одблокирао процес тражења решења за Украјину. Поред тога, европске земље једноставно не смеју да улазе у нове америчке авантуре које ће се тицати „производње ратова“ против Русије. Ако су поједине европске земље начиниле први корак упозоривши Вашингтон да се Исламска држава мора зауставити са учешћем САД или без њега, сада морају наставити даље. Од тога да ли ће наставити даље или не зависи и да ли ће Европа бити засебан пол у новом, мултиполарном свету, или ће постати периферна зона евроатлантске целине (уколико се потпише споразум ТАПП о трансатлантском партнерству, ЕУ ће бити не само геостратешка, већ и геоекономска периферија евроатлантске интеграције). Русија може у Сирији завршити свој посао и ограниченом војно-политичком акцијом у два корака, али је водећим европским земљама потребан и трећи. Руски улазак у Сирију није само ствар Русије, већ и целог Старог континента. Зато одговор на питање шта Русија може у Сирији не треба тражити у Москви. Он се налази на другој страни. Изгледа, пре свега у Берлину и/или Паризу.

Прочитајте још:АМЕРИЧКИ АНАЛИТИЧАР: Како ће Путин победити у Сирији и слати пољупце са Црвеног тргаПутин је пред вратима

Извор: Стање ствари