Правда

Либијске власти никада нису у потпуности истражиле смрт бившег лидера, упркос обећањима да ће то учинити, а Омран Бин Шабан, побуњеник заслужан за хапшење Гадафија је под неразјашњеним околностима, умро је у Француској 2012. године док је примао терапије. Гадафијева смрт је оријентир за Либију, али свакако лош. Народ коме је доста насиља и рата либијске револуције, жели повратак правде и владавине закона. Све што се дешава доводи до једноставног питања: Да ли је Либија боља без Гадафија? Већина Либијаца би волела да је могла да виде Гадафија пред судом, јер је на многа питања само он могао да одговори. Уосталом, владао је више од четири деценије. Али, сада већина Либијаца, укључујући и бивше средње рангиране лидере побуњеника, мисли да је Гадафи убијен управо зато да не би добио прилику да говори. Хасан, бивши лидер побуњеника који не жели да користи своје право име из страха од одмазде, рекао је да "Гадафијева смрт свакако није оно што су они желели, али да су је желели домаћи и страни политичари желели, јер је знао превише". Како је рекао, Гадафијева исповест би нанела озбиљну политичку срамоту многим регионалним и светским лидерима. На питање о данашњој ситуацији у његовој земљи, Хасан каже: "Није обећавајућа, а многима од нас бивших побуњеника је криво, јер нисмо очекивали да буде тако лоше." Без сумње, Либија је данас сломљена земља без централне владе, наводи Мустафа Фетури. Уместо тога, она има две завађене владе - једна у Триполију, коју не признаје ниједна друга држава, а другу у граду Ел Бајада, која има бескорисно међународно признање. Истовремено, у земљи делују и различите терористичке групе. Најопаснија од њих је Исламска држава (ИС), која се до сада проширила на три града: Дерна на истоку Либије, Сирт у централној Либији и Субрату на западу. Велики  број Либијаца дели Хасаново мишљење, нарочито ако упореде своју земљу данас, са оним што је била под владавином Гадафија. Пре мање од две недеље, Исламска држава је предузела до сада свој најсмелији напад у Либији, на затвор о оквиру ваздушне базе Митига у Триполију, за коју се веровало да је безбедна. Истовремено, различите милиције и даље делују ван сваке контроле владе, док судство једва функционише. Хапшења, киднаповања и убиства се и даље дешавају, мада у мањој мери него пре три године. Спорадичне пуцњаве, барикаде и искључења струје су постали рутина. Бенгази, други главни град у Либији, у коме је у фебруару 2011 револуција почела, је готово потпуно уништен у рату између војске међународно признате либијске владе, са седиштем у Ел Бајади, и различитих исламистичких фракција које су сконцентрисане углавном у северном приморском делу града. Главни град Триполи је под контролом владе коју не признаје ниједна друга држава. Она је створена после крвавогсукоба који је окончан у августу 2014. уништењем аеродрома и заузимањем града, што је приморало међународно признату владу да побегне у источну Либију. У односу на пре годину дана, живот за обичне Либијце у престоници се можда мало поправио, али је још увек далеко од нормалног - а нормално је оно што је некад било под Гадафијем. Људи још увек немају сигурност и боре се да саставе крај с крајем, због наглог пораста цена и мало доступних субвенционисаних основних намирница. Основне медицинске услуге су скоро непостојеће, што приморава људе да се лече у суседном Тунису. Онима који имају новца и желе да иду у Европу из било ког разлога, све је теже, јер су све амбасаде западних земаља одавно затворене; да би се пријавили за визу, Либијци морају да путују у Тунис. Производња нафте, главни извор прихода владе је пала за три четвртине, а земља сада вади мање од пола милиона барела дневно, забог чега нема толико потребног новца за плате хиљаде државних службеника. Плате владине бирократије касне најмање три месеца. Сви главни инфраструктурни пројекти, који су били у току када су немири почели пре четири године су стали, а све веће стране компаније су отишле, остављајући за собом зарђале грађевинске кранове. Хиљаде Либијаца је и даље расељено унутар земље, а процењује се да је милион грађана било принуђено да тражи сигурност у иностранству - нарочито у Египту и Тунису. Већина школа и универзитета тек треба да отвори своја врата за ову школску годину, а ученици највећи део свог времена проводе напољу играјући се на несигурним улицама. У међувремену, политичке фракције се и даље свађају око састава наредне владе у бескрајним разговорима под окриљем УН-а у Мароку. Људи имају све мање наде да ће њихова земља бити сачувана у скорије време. Хасан сматра да "разговори никада неће земљи донети ништа", признајући да је "живот под Гадафијем био много бољи него што је сада."