Правда

Способност Русије да минималним напорима и максималном маскировком мења стратешку ситуацију на терену заслужује похвале. Међутим, Москва се не бори против ИСИС из племенитих разлога. То је практично питање руске националне безбедности. Русија свој ангажман планира најмање од 2013. када је први пут предложила да њени војници замене одлазеће аустријске мировне снаге на Голанској висоравни. Од 2013. године, Москва има главну улогу у разоружању Сирије у вези хемијског наоружања - тада су почели први озбиљнији контакти са Дамаском ради борбе против исламиста. Паралелно са овим, Русија се ангажовала у стратешком војном дијалогу са Ираком. Са Багдадом је 2012. постигла војни уговор вредан 4,2 милијарди, а 2014. испоручила ловце Су-25. У јулу 2015. године Русија је постигла споразум са Ираном о заједничкој борби против ИСИС у Сирији. Од тог времена питање напада није било "да ли", него "када" и "како". Украјинска криза није променила ову рачуницу, мада је одложила потез. Дозволити ИСИС да се консолидује у Сирији и Ираку би значило да би у наредних пет година нови талас добро припремљених терориста запљуснуо Северни Кавказ и централну Азију. По руским проценама, од 70.000 бораца Исламске државе, до 5000 су држављани Русије и Заједнице независних држава (ЗНД). Размишљајући стратешки, борба против њих на Блиском истоку ће произвести веће и дугорочне добитке по релативно ниској цени, уместо да се Русија са њима суочава код куће.

Стратегија ограниченог учешћа

Руска стратегија у Сирији има два сценарија. Први је ограничен по обиму и положају. Његова предност је у томе што применом минималних ресурса Москва и даље добија много. Прво, Русија може да поремети терористичку инфраструктуру и спречи да они држе тло без потребе да их победи у потпуности. Севернокавкаски терористи су елиминисани код куће, али у сиријској "ничијој земљи" могу обновити објекте за обуку и покренути извоз терора у Русију - као што су то урадили у Авганистану под талибанима. Друго, Москва настоји да одржи пријатељски режим у Сирији. Русија може да инвестира у свој први велики војно-поморски објекат у Медитерану и обезбеди примат у пројектима за експлоатацију гаса у Сирији, Кипру и Израелу. Треће, Русија је себе потврдила као водећу снаге на Блиском истоку способну за ефикасне експедиционе војне операције. Пре тога, нико други осим САД није могао да пројектује моћ тако далеко од својих граница. У Сирији је Русија приказала обновљену способност да утиче на догађаје у удаљеним регионима, и на тај начин значајно променила рачунице у блискоисточним престоницама. Ударом по џихадистима крстарећим ракетама из Каспијског мора, Русија је и зацементирала своје присуство у том региону. На крају, сиријска операција је изложба руског наоружања, сателитске комуникације и система са геолокацију ГЛОНАСС - која је показала смртоносну ефикасност, високу прецизност и поузданост. То је намењено пре свега за купце из блискоисточних земаља, највећем и растућем тржишту оружја у свету. Међутим, тиме се такође потврђује да Русија по питањима рата 21. века одржава пуни суверенитет. Померање пажње са Украјине у Сирију није био међу првим циљевима Москве, али с обзиром да се то десило као последица недавних догађаја, можемо и ово прихватити као добитак.

Могућност обимног ангажмана

Наведени циљеви су минимална достигнућа која Русија може постићи, под условом да кампања бомбардовања тече глатко. Лествица друге стратегије је виша - и ризичнија. А обећава мање. Уз помоћ из Сирије, Ирака и Ирана, Русија може тежити да победи и елиминише ИСИС у региону, укључујући и њене борце из ЗНД. Ако то постигне, биће монументално достигнуће које отвара пут за обнову традиционалних граница Сирије и Ирака и осигура њихову верност Русији у будућности. Стабилност Сирије и Ирака ће значити стварање услова за нормализовање живота, што ће зауставити избегличку кризу у региону и Европској унији. Међутим, ови циљеви могу бити реални само применом много већих ресурса и у координацији са широм коалицијом, која треба да обухвати и западне силе и арапске земље Персијског залива.

Да ли Русија има довољно средстава да оствари свој план у Сирији?

Москва је обезбедила пуну подршку Сирије, Ирака и Ирана, а сада може да делује независно од Запада. Руски савезници су витално заинтересовани за борбу против ИСИС и то су били и пре ангажовања Москве. Чини се да је, гледајући бројеве,Русија најмање укључен партнер у овој коалицији, али је њено учешће одлучујуће. Руски војни ресурси су довољни да за одржавање ефикасног дугорочног присуства у Сирији. Критичари заборављају, да је Русија била дубоко увучена у сукобе у Молдавији, Грузији, и Таџикистану у 1990-тим, када је руска привреда била посебно слаба. Оно што је најважније да руска сунитска заједница код куће (око 14 милиона) подржава потезе Кремља и противи се идеологији ИСИС. У септембру је Русија у Москви отворила највећу европску сунитску џамију, јачајући подршку муслиманског свештенства. Присуствовајући церемонији отварања, Владимир Путин је изразио уверење да ће џамија помоћи ширењу "хуманистичке идеје и истинске вредности ислама" у Русији, и оптужио "такозвану Исламску државу" да "угрожава велику светску религију ислама".

Ризици учешћа

Добици сиријске акције изгледају сигурни, али такви су и ризици. Почетак у Сирији је био изванредан, али излазак може бити тежак. Прво, Русија ризикује погоршање односа са важним регионалним партнером - Турском. Анкара је заинтересована да Асад оде, и користи борби против ИСИС да сузбије курдску милицију на сиријском делу границе. Упркос тврдњама да се политика не меша са економским односима између земаља, почетак амбициозног гасовода "Турски ток" је померен за 2017. То није први пут да Русија и Турска имају разлике по регионалним питањима, али су у прошлости успевали да избегну сукобе. Друго, Русија може да се заглави у Сирији, као и Совјетски Савез у Авганистану. Зато је Москва одлучила да делује после пажљивог разматрања, са одрживим локалним савезницима и јасном излазном стратегијом. Пошто има искуства у Авганистану и Чеченији, Русија је добро припремљена за динамични рат ниског интензитета. Највећи ризик је то што Русија може да буде увучена у регионални сунитско-шиитски сукоб на страни шиита. У самој Русији постоји сунитска већина, због чега би Москва требало да буде посебно опрезна. Критичари кажу да је борба са ИСИС пут за сукоб са свим сунитима у региону. То би у суштини значило да сви сунити подржавају ИСИС - а то није истина. Ово питање нас води до тачке која тренутно недостаје у сиријском стратегији Русије - до одрживе сунитске опозиције Исламској држави. Русија је добро свесна искустава из чеченског сукоба, тако да ће у сиријском унутрашњем сукобу тражити повезивање са моћним локалним сунитским лидерима, који би се придружили у борби против терориста. Тако би на крају празнину у моћи попунио неко попут Рамзана Кадирова у Чеченији. Примена чеченског сценарија у Сирији је веома незгодна, али је то једини начин да се постигне дубок и свеобухватан споразум у тој ратом разореној земљи. То је разлог зашто Русија сматра да је француски предлог - уједињење напора сиријске владе са "здравом опозицијом" у Слободној сиријској војсци - "занимљива идеја коју вреди пробати".

Прочитајте још:ЛАЗАНСКИ: Владимир Путин бацио је Американцима рукавицу у лицеПутин упозорава Запад

Извор: The National Interest, Курир