Правда

Нов је само етички оквир у коме политике данас прилазе решавању практичних задатака, а његово настајање се као у некој лабораторији може пратити од деведесетих година, времену када су се распадали Совјетски Савез и Југославија, он тихо и преко ноћи, она бучно и на етапе. Појмови као пораз, победа, снага и слабост главне су категорије за посматрање актуелног политичког тренутка на који рационалистички истренирана немачка канцеларка Меркел реагује апсолутном постмодернистичком реченицом: "Моја је проклета обавеза да помогнем." А какав год је то процес на делу у коме Меркелова има "проклету обавезу" да делује, он се, за потребе поједностављености, први пут појавио у једном интервјуу Ханса Магнуса Енценсбергера (Ферал трибјун, 1997), где познати немачки есејиста говори о благодетима политичког пораза. Енценсбергерови закључци: Немачка је тако јака и богата зато што је 1945. била поражена; Хрватској ће доћи главе њена ароганција победника. Гледано на дужи рок, друштвима поражених је боље, јер су флексибилнији у избору нових циљева – социјално благостање, испуњен живот, годишњи одмор, одгој деце, дружење с пријатељима, све ситне и мале ствари које немају везе са победом као политичком категоријом, већ са разумно пуним новчаником. Победници су тако напорни, гласио би први закључак постмодерне политичке етике. Никако да се опусте! Како другачије разумети и објаснити америчку политику од тренутка када је победила у Хладном рату, него као хиперактивност глобалног играча, зависника максималистичке агенде свега и свачега. Ово су само неке од активности у којима се, са позиције снаге, Америка нашла уплетена у улози глобалног диригента: Два рата против Садама Хусеина; промоција дечје матрице о доброћудним балканским народима и злим Србима; константна нервоза јер Руси немају намеру да постану "нормална нација"; дружење с талибанима, па рат против њих; стратешко савезништво са сунитским режимима, које, парадоксално, само повећава размере, злоћудност и територије сунитских терористичких снага; трагична репетиција неразумевања "Арапског пролећа", са кулминацијом у распаду Сирије и Ирака и избегличком кризом библијских размера. Сигурно да су Сједињене Државе још увек једина глобална суперсила, али оне су то само у релативном смислу. Али зато што су јаче од других, њихова је "проклета обавеза" да буду небрижљиве са економисањем властите снаге. Развучене по глобусу, упадају у све бројније и комплексније пројекте, који се у наставку понашају по Марфијевом закону – све што може да крене по лошем, крене по лошем. Ни тамо где су спремни да се повуку, званично због релативног успеха, незванично због почињене катастрофе, као на пример у Авганистану, то им не полази за руком – нема пута, нема стазе којом би се тренутно извукли из казана Хиндукуша, региона у историји познатог под именом "гробље империја". "Где те оставих, ту крст поставих", писао је литерат Дино Буцати у приповеци о развучености римских легија. Иза Американаца неће у Авганистану остати чак ни то. Делујући искључиво са позиција снаге, Сједињене Државе постају све слабије. Што мање снаге имају да у свом смислу решавају отворена питања светске дипломатије, тим више инсистирају на праву суперсиле, чиме угрожавају све предности из којих црпу властиту снагу. Неко би требало да их извуче из те спирале слободног пада – али ко, кад су они најјачи на свету? У одбрану Америке може се рећи како је етичка структура данашњице до те мере промењена да ниједна национална држава више не би могла ујединити свет на једном послу. Појава "узбуњивача" као Асанж, Сноуден, или за сада нови непознати из афере "дрон", није доказ пукотина у америчким безбедносним системима, већ очаја појединца над америчким актуелним смером. Поражени су тако практични, био би други закључак постмодерне политичке етике. Одмах би рационално организовали оно што им је остало и кренули даље! Са поразом у Авганистану и распадом совјетске империје непосредно после тога, Руси су, гледано из властите националне перспективе, додирнули само дно двадесетог века. Заустављено је ширење "дужином великих река" о коме говоре Ливен, Петар Велики и Катарина Велика деградирани на ликове у телевизијским серијама. У односу на претходне историјске епизоде, Руси су постали мали и слаби. Престали су да решавају послове света и почели да решавају своје. Одмах им је кренуло боље. "Руси реагују са позиције слабости", био је коментар Обаме након припајања Крима Русији. И тачно, и недовољно – та глобална "слабост" Руса је у последњу деценију и по свесно трансформисана у фокус на властити регион. Прорадио је обрнути механизам од оног у Сједињеним Државама: покој совјетској суперсили, живела регионална сила Русија, ако не можеш све, уради нешто! "Слабост" је претворена у снагу селективно одабраних спољнополитичких циљева и иницијатива. Руска трансформација ка рационалној употреби "воље за моћ" довршена је уласком у стратешко савезништво са шиитским Ираном и интервенцијом у Сирији. Амерички коментари типа "они то раде само да нас понизе", свеједно да ли их дају политичари или новинари, увек садрже и један искрени моменат, онај када се признаје да је забринутост Москве због напредовања Исламске државе егзистенцијалне природе. Сличан развојни пут, на много мањој скали, прошла је и Србија. Тек када се опростила са илузијама територијалне моћи којом се опијала од 1918. године, тек кад је до краја двадесетог века направила практично све грешке које је могла, Србија је у двадесет и првом почела да позицију слабости полако преокреће у позицију снаге. Доживела је серију пораза, што ју је у терминологији Енценсбергера квалификовало за улазак у "течну" постмодерну, где се етички правци више не формирају дуж линије победа, већ стратегија за менаџмент пораза. Најважније од свега, српске елите су почеле да уживају у вођењу политике, за разлику од старих које су налазиле испуњење у ратовима, егзистенцијално врло битна трансформација за једну малу нацију. У бављењу избегличком кризом, Европска унија делује са позиција снаге. Притиснута драматиком свакодневице, Унија не долази до даха и бистре главе како би приметила да се њена позиција снаге рапидно круни у позицију слабости. У испуњавању "проклете дужности" да помаже, Меркелова је из шешира извукла своје тајно оружје – Турску. Чак и док њена земља грца под стотинама хиљада избеглица, Меркелова се и даље не би договарала са Москвом, која, империјални рефлекси на страну, има искрени интерес да у корену уништи идеологију и снагу Исламске државе, већ радије са Турском, која тај интерес нема. Турска реагује са позиција снаге, зато што је схватила које моћно оружје за дозирану дестабилизацију Европе представљају њени избеглички кампови, ритам по коме се они пуне, одржавају и празне. Турску позицију снаге не угрожава механизам постмодерне етике, већ курдско питање, односно неизвесност шта Запад, поготову ако једног тренутка на несрећу нађе заједнички језик с Русијом и Ираном, заиста намерава у односу на курдске државне аспирације. Најнепрозирнији моменат је одлука Сједињених Држава да снабдевају оружјем оне курдске групе које се боре против снага сиријског диктатора Асада. У том контексту, само један логички низ има смисла: помажући сиријске Курде, Америка индиректно помаже и курдски ПКК у Турској. Турска то неће трпети. Ући ће у Сирију и тамо наићи на иранске снаге. Руси то неће трпети, па се у наставку могу очекивати судари између Русије и Турске. Како је Турска у НАТО-у, Сједињене Државе се могу наћи у "проклетој обавези" да помажу пријатељу у невољи. С друге стране, није речено да катастрофе морају имати монументални карактер. Као генерације одгајане на холивудским филмовима катастрофе, инстинктивно очекујемо да наш начин живота нестане у великом праску, а не пада нам на памет да би пропаст могла долазити на тихим стопалима, у јапанкама по блатњавим пољским путевима, сва сиротиња пропалих муслиманских држава на нашим вратима. На потезу од Грчке до Немачке, Европа је заиграла "ланац Светог Антуна". Ко га прекине, томе за казну остану све избеглице.