Правда

Дебата о томе да ли заједнички свеобухватни план деловања у односу на Иран и његов нуклеарни програм стабилизују стратешки оквир Блиског истока једва да је отпочела, а тај геополитички оквир већ је доживео крах. Руска унилатерална војна акција у Сирији последњи је симптом опадања америчке улоге у стабилизацији блискоисточног поретка, створеног после Арапско-израелског рата из 1973. Тај конфликт је за једну од последица имао прекид војних односа Египта са СССР и придруживање преговарачком процесу – подржаном од Америке – који је довео до споразума о миру између Израела и Египта, Израела и Јордана, затим уговора о повлачењу наоружања између Сирије и Израела (који се под супервизијом УН поштује већ четири деценије, чак и за време сиријског грађанског рата), и међународне подршке либанском суверенитету и територијалном интегритету. После тога је међународна коалиција предвођена САД зауставила освајачки поход Садама Хусеина, који је имао циљ да припоји Кувајт Ираку. Америчке снаге водиле су рат против тероризма у Ираку и Авганистану. Египат, Јордан, Саудијска Арабија и друге заливске земље биле су наши савезници у сваком од ових подухвата. Руска војска уопште није била присутна у региону. Тај геополитички образац сад је пред распадом. Четири земље региона престале су да функционишу као суверене државе. Либија, Јемен, Сирија и Ирак постале су мете транснационалних покрета који настоје да уведу сопствене законе. Огромним деловима Ирака и Сирије управља радикална армија идеолошких фанатика која себе назива Исламском државом и која представља бескомопромисног непријатеља постојећем устројству света. Њен циљ је да целокупан светски поредак, који подразумева плурализам суверених држава, замени калифатом, исламистичким царством у којем би владао шеријатски закон. Такво настојање ИД дало је миленијумском расколу између шитских и сунитских струја ислама нову апокалиптичну димензију. Преостале сунитске државе осећају се угроженим, како од стране религијског биготизма ИД, тако и од шиитског Ирана, потенцијално најмоћније земље у региону. Иран је перципиран као претња због двоструког приступа који практикује. Са једне стране, Иран се понаша као легитимна вестфалска држава (Вестфалски споразум Кисинџер сматра зачетком модерне ере суверених држава; прим. прев.), која се служи традиционалним дипломатским методама, притом се чак позивајући на одредбе међународног права. Истовремено, Иран организује и наводи покрете који настоје да остваре регионалну хегемонију по џихадистичким принципима: Хезболах у Либану и Сирији; Хамас у Појасу Газе и Хутије у Јемену. Отуда, на Блиском истоку имамо ризик од дестабилизације, који долази из четири извора: од шиитског Ирана и његовог наслеђа персијског империјализма; од идеолошки и религиозно радикалних покрета, који настоје да сруше доминантне политичке структуре; од међудржавних конфликата између етничких и религијских група у земљама арбитрарно створеним на тековинама Првог светског рата које су сад у стању колапса; и од интерних притисака који произлазе из штетних политичких, социјалних и економских политика. Судбина Сирије може нам послужити као живописан пример. Нешто што је отпочело као сунитски револт против алавитског (огранак шиизма) аутократе Башара ел Асада, на крају је поделило државу по религијским и етничким принципима, са транснационалним милицијама које подржавају обе зараћене стране, као и спољним силама које настоје да остваре своје стратешке интересе. Иран подржава Асадов режим, који би требало да му послужи као осовина за остваривање иранске историјске доминације која би се протезала од Техерана до Медитерана. Заливске монархије инсистирају на свргавању Асада са власти како би осујетиле шиитско-иранске пројекције, којих се плаше више од Исламске државе. Оне настоје да победе ИД на начин који би онемогућио Ирану да се осећа као победник. Њихова амбиваленција само је додатно продубљена постизањем споразума о иранском нуклеарном програму, који је на сунитском делу Блиског Истока протумачен као прећутно прихватање иранске хегемоније од стране Американаца.

Смисао руске интервенције

Ови конфликтни потенцијали, заједно са америчким повлачењем из региона, омогућили су Русији да отпочне војне операције у дубини Блиског истока распоређивањем снага, које су без преседана у руској историји. Главни узрок њихове забринутости је претпоставка да би потенцијални колапс Асадовог режима могао да мултипликује либијски хаос, доводећи ИД на власт у Дамаску. То би Сирију претворило у рај за терористе, који би одатле имали приступ муслиманским регионима на Кавказу и другим местима у Русији. На површини руска интервенција служи иранској политици подржавања шиитских елемената у Сирији. Ипак, суштина руских настојања није у бескрајном продужавању Асадове владавине. У питању је класичан маневар који има за циљ да балансира однос моћи и одбије терористичку претњу јужним границама Русије. То је геополитички, а не идеолошки изазов, и тако га треба посматрати при креирању контрастратегије. Какав год да им је мотив, руске снаге у региону – и њихово учешће у војним операцијама – представљају изазов са каквим се америчка блискоисточна политика није суочила најмање четири деценије. Америчка политика је настојала да задовољи све стране, па је због тога на ивици да изгуби могућност утицаја на догађаје. САД се сада противе или су на овај или онај начин супростављене свим странама у региону: Египту због људских права; Саудијској Арабији због Јемена; са сваком од страна у Сирији због различитих разлога. Америка је званично прогласила одлуку да свргне Асада, али није била вољна да генерише ефективну политичку или војну полугу уз помоћ које би могла да оствари тај циљ нити је наступила са заокруженом политичком алтернативом која би била спремна да преузме власт уколико Асад одступи. Русија, Иран, ИД и разне терористичке организације такође се налазе у том вакууму: Русија и Иран желе да одрже Асада; Техеран да обликује сопствени империјални и џихадистички дизајн. Сунитске државе персијског залива, Јордан и Египат, суочени са одсуством алтернативне политичке структуре, фаворизују америчке циљеве, истовремено се плашећи последица уколико Сирија постане нова Либија. Америчка политика према Ирану сад је смештена у центар целокупне блискоисточне политике. Администрација инсистира да ће се успротивити џихадистичко-империјалном дизајну Ирана и да ће се оштро односити према било каквим повредама одредби нуклеарног споразума. Али такође делује веома фокусирано на задатак преокретања непријатељске и агресивне димензије иранске политике путем историјске еволуције зачете преговарачким процесом.

Америка и Иран

Америчка позиција према Ирану често се од стране њених заговорника пореди са отварањем Никсонове администрације према Кини, које је, упркос одређеном противљењу домаћих опонената, на крају допринело трансформацији Совјетског Савеза и крају Хладног рата. Поређење није на месту. Отварање ка Кини 1971. године било је базирано на обостраном признању да је заустављање ширења руске хегемоније у Евроазији заједнички интерес. Четрдесетдве совјетске дивизије стациониране на кинеско-руској граници доприносиле су том утиску. Не постоји никакав сличан стратешки договор између Вашингтона и Техерана. Са друге стране, непосредно по постизању нуклеарног споразума, ирански Врховни лидер ајатолах Али Хамнеи Америку је назвао „великим сотоном“ и одбацио све даље преговоре који се не тичу нуклеарног питања. Комплетирајући своју геополитичку дијагнозу, Хамнеи је такође предвидео да Израел неће више постојати за 25 година. Пре 45 година очекивања Кине и САД била су подударна, док то ипак није тако са очекивањима на којима је базиран нуклеарни споразум са Ираном. Техеран ће у почетном периоду његове имплементације остваривати своје главне циљеве. Амерички добици се базирају на обећањима Ирана о свом понашању у дужем временском периоду. Отварање ка Кини је, са друге стране, било базирано на тренутим и флагрантним модификацијама њене политике, а не на очекивањима фундаменталних промена у функционисању кинеског унутрашњег система. Оптимистичка хипотеза о Ирану претпоставља да ће револуционарни занос Техерана посустајати паралелно са повећавањем економске и културне интеракције са спољним светом. Америчка политика храни сумње уместо да их отклања. Њен изазов огледа се у супростављености два ригидна и апокалиптична блока: сунитски блок, у којем су Египат, Јордан, Саудијска Арабија и заливске државе; и шиитски блок, у којем су Иран, шиитски део Ирака, укључујући и Багдад као главни град, шиитски југ Либана под контролом Хезболаха, који је супростављен Израелу, и део Јемена, који контролишу Хутији и којим се окончава лук који окружује сунитски свет. У овим условима традиционална изрека према којој непријатељ твог непријатеља може бити третиран као пријатељ више не важи. За Блиски исток данас вреди изрека да је непријатељ твог непријатеља и даље твој непријатељ. Много зависи од тога како стране интерпретирају недавне догађаје. Може ли разочарење неког од наших сунитских пријатеља бити ублажено? Како ће ирански лидери гледати на нуклеарни договор након његове имплементације – као спас у последњи час од потенцијалне катастрофе, постигнут оријентацијом на умеренији курс и враћањем у оквире међународног поретка? Или ипак као победу, у којој су успели да остваре кључне циљеве упркос противљењу Савета безбедности УН, притом игноришући америчке претње, што би их у будућности само мотивисало да наставе са применом двоструког приступа Ирана који наступа и као легитимна држава и као псеудодржавни покрет који изазива међународни поредак? Систем равнотеже две силе осуђен је на конфронтацију. То су најбоље демонстрирали догађаји који су се одиграли у Европи уочи Првог светског рата. Чак и са традиционалном ратном технологијом, одржавање баланса моћи између два ригидна блока захтева ванредну способност процене реалног и потенцијалног односа снага, разумевање гомиле нијанси које би могле да наруше овај баланс и одлучне реакције сваки пут кад би еквилибријум био нарушен, то јест квалитета који раније нису захтевани од Америке, државе сакривене иза два велика океана.

Шест нових стратешких принципа за САД

Тренутна криза се одвија у свету нуклеарних и сајбер технологија. Како надмећуће регионалне силе теже ка пробијању у поменутим областима, на Блиском истоку би могао да се сруши режим непролиферације нуклеарног оружја. Уколико би се остварили услови за његово стицање, катастрофични сценарио би био готово неизбежан. Стратегија прече куповине саставни је део нуклеарне доктрине. САД морају одлучно да реагују, чврсто се придржавајући режима непролиферације у односу на све државе у региону које имају нуклеарне аспирације. Сувише велики део наше јавне дебате одлази на расправе о тактичким потезима. Оно што нам заиста треба је стратешки концепт на успостављању приоритета који би поштовао следеће принципе: -Све док постоји Исламска држава и док је способна да контролише географски омеђене територије, престављаће извор свих тензија на Блиском истоку. Претећи свим странама и пројектујући своје циљеве и изван региона, она залеђује постојећу слику региона и тиме осујећује све покушаје који би пореметили њихов план о остварењу империјалног џихадистичког калифата. Уништавање ИД требало би да буде приоритет у односу на свргавање Башара ел Асада, који је већ изгубио више од пола териотије коју је некад контролисао. Труд да ова територија не постане перманентни џихадистички рај мора имати приоритет. Тренутна неубедљивост америчких војних операција ризикује да је џихадисти искористе као замајац за регрутацију ИД, и она може добити епитет силе која је стала на пут америчкој моћи; -САД су се већ сагласиле са руским војним присуством. Колико год то било болно за архитекте поретка из 1973, пажња мора остати фокусирана на суштину. Одређени компатибилни циљеви постоје. У избору између различитих стретегија, пожељно је да освајање територије коју тренутно контролише Исламска држава остваре или умерене сунитске снаге или спољне силе, пре него ирански џихадисти и империјалисти. За Русију ограничавање војне улоге на антиИД кампању могло би да резултује избегавањем повратка у хладноратовске односе са САД; -Повраћене територије би требало вратити под управу локалних сунита, каква је постојала пре дезинтеграције Ирака и Сирије. Суверене државе арапског полуострва, као и Египат и Јордан, требало би да одиграју главну улогу у овом процесу. После решавања уставне кризе, и Турска би могла креативно да допринесе том процесу; -Како се терористички регион буде смањивао и потпадао под контролу умеренијих политичких субјеката, истовремено би се требало бавити судбином сиријске државе. Могла би да буде изграђена федерална структура састављена од Алавита и Сунита. Уколико алавитски региони постану део сиријског федералног система, створиће се услови за одређену улогу господина Асада, који ће смањити ризик од геноцида или хаоса који би могао да доведе до тријумфа терориста; -Америчка улога на таквом Блиском истоку била би да обезбеди војне гаранције традиционалним сунитским државама, које је администрација обећала током дебате о иранском нуклеарном програму и које су захтевали његови критичари; -У том контексту иранска улога може да буде од критичне важности. САД би требало да буду спремне за дијалог са Ираном, који би сасвим прихватио улогу вестфалске државе у оквиру својих граница. САД морају саме да одлуче коју ће улогу играти у 21. веку, а Блиски исток ће бити наш први – и вероватно најозбиљнији – тест. Није доведена у питање снага америчког оружја, већ америчка одлучност и разумевање, који су неопходни за управљање новим светом. Напомена: Аутор је био саветник за националну безбедност и државни секретар у администрацијама председника Никсона и Форда.

Прочитајте још:ОБРТ: „Америка ратује против сопствених дојучерашњих вредности, Русија их брани“Стратешке последице лансирања крстарећих ракета са Каспијског мора

Извор: Wall Street Journal, Нови Стандард