Упркос неизмерно већим средствима која улажу, САД су управо изгубиле војну доминацију. Пише: Тиери Мејсан
Руски авиони у Сирији (Фото: РИА Новости)
Руска војна интервенција у Сирији, у почетку сматрана ризичним кораком Москве против џихадиста, претворила се у демонстрацију моћи која је уздрмала стратешку равнотежу у свету. Почетно конципирана да се изолују, а затим униште наоружане групе које су опремиле државе које подржавају џихадисте, а у супротности са важећим резолуцијама Савета безбедности, операција је оставила у мраку све актере на Западу и њихове савезнике. Пентагон је сада подељен на оне који би да умање значај чињеница, тражећи слабости у руском систему, и оне који сматрају да су САД изгубиле супериорност у конвенционалном ратовању и да ће бити потребно доста времена да се опораве. Сви памтимо да је током сукоба 2008. у Јужној Осетији, иако је руским снагама пошло за руком да одбију напад Грузије, свет стекао увид у жалосно стање њихове опреме. Пре само десет дана бивши министар одбране Роберт Гејтс и бивша саветница за националну безбедност Кондолиза Рајс описивали су руску армију као другоразредну силу. Како је Руска Федерација успела да опорави своју војну индустрију и пројектује и произведе оружје високе технологије, а да Пентагон није проценио значај овог феномена и да је дозволио да буде превазиђен? Да ли су Руси у Сирији употребили све чиме располажу или још нека изненађења чувају у рукаву? Конфузија у Вашингтону је таквих размера да је Бела кућа отказала званичну посету руског премијера Дмитрија Медведева и делегације руског генералштаба. Одлука је донета пошто је руска војна делегација посетила Турску. Нема смисла разговарати о операцијама у Сирији јер Пентагон не зна шта се тамо дешава. Либерални јастребови и неоконзервативци фуриозно захтевају јачање војног буџета, а успели су да зауставе и повлачење трупа из Авганистана. На најбизарнији начин коментатори атлантиста, који сведоче овом заостајању америчке војне моћи, сада упозоравају на опасност од руског империјализма, а Русија само ради на спасавању сиријског народа, позивајући и друге државе на сарадњу, док су САД у време своје војне доминације наметнуле свој систем економије и уништиле бројне државе. Морамо да скренемо пажњу да неодлучне изјаве Вашингтона током руског распоређивања пре офанзиве не треба интерпретирати као споро политичко прилагођавање званичне реторике, већ их треба разумети у светлу онога што стварно откривају – чињеницу да Пентагон није знао шта се дешава. Остао је глув и слеп.
Систем општег ометања
Свима је познато, након инцидента 12. априла 2014. у Црном мору у којем је учествовао амерички разарач „Доналд Кук“, да руска авијација располаже средствима која омогућују ометање свих радара, свих контролних кола, свих система преноса података итд. На почетку распоређивања својих снага Русија је успоставила центар за ометање у Хмејму, северно од Латакије. Затим се неочекивано поновио инцидент „Доналд Кук“, овог пута у опсегу 300 километара – обухватајући и НАТО базу Инџирлик у Турској – и још увек траје. С обзиром да се све десило у време пешчане олује гигантских размера, у Пентагону је у почетку то протумачено као узрок квара опреме, да би затим открили да је опрема онемогућена средствима ометања. Потпуно. Савремено ратовање конвенционалним средствима засновано је на „C4i“ – акроним енглеских речи „command“ „control“ „communications“ „computer“ и „intelligence“. Сателити, авиони и беспилотне летелице, бродови и подморнице, тенкови, а данас чак и трупе на терену – сви су међусобно повезани у систем перманентне везе чиме је штабу омогућено ефикасније праћење и командовање током операција. Тај цео систем – нервни систем НАТО – тренутно је онемогућен ометањем, у Сирији и делом у Турској. Како тврди румунски експерт Валентин Василеску, Русија је поставила неколико својих система Красуха-4, опремила авионе САП-518/СПС-171 опремом за ометање (попут авиона који је прелетао изнад разарача „Доналд Кук“), а своје хеликоптере системом Ричаг-АВ. Поред тога, у Медитерану користи брод за прикупљање обавештајних података „Приазовје“ (Пројекат 864, у НАТО класификацији назван Vishnya). Изгледа да је Русија постигла договор с Израелом – штићеником САД – да не омета њихове комуникације, што значи да у јужној Сирији неће инсталирати ове системе. Руски авиони користили су ову привилегију да више пута уђу у ваздушни простор Турске. Сврха није била да се провери време реакције турског ваздухопловства, већ да се провери ефикасност система ометања у овом простору, а такође и да се прате инсталације које су у Турској на располагању џихадистима.
Крстареће ракете вискоких перфоманси
Русија је употребила нека од својих нових оружја, попут 26 стелт (технологија смањене радарске видљивости) крстарећих ракета (3М-14Т Калибр-НК), еквивалент америчким ракетама РГМ/УГМ-109Е Томахавк. Лансиране са бродова из флоте у Каспијском мору – ситуација на терену то уопште није захтевала – уништиле су 11 циљева удаљених 1.500 километара, у зони која није била ометана, тако да је НАТО могао да оцени њихове перформансе. Ове ракете прелетеле су територију Ирана и Ирака, летећи на висини од 50 до 100 метара, у зависности од конфигурације терена, прошавши свега четири километра од америчке беспилотне летелице. Ни једна није изгубљена, за разлику од америчких ракета које имају толеранцију грешке 5-10 одсто, у зависности од типа. С друге стране, ова салва је ставила под лупу незамисливе суме новца утрошене на бескористан „антиракетни штит“, који је Пентагон градио око Русије – иако је званично требало да буде заштита од иранских ракета. Имајући у виду да ове ракете могу да се лансирају са подморница – које се налазе било где у океану – и да могу да носе и нуклеарне бојеве главе, Руси су јасно урадили посао, након дугог одлагања, када је реч о лансерима. Коначно, у случају нуклеарне конфронтације Руска Федерација би била уништена, као и САД, али би у случају конвенционалног рата однела победу. Једино Руси и Сиријци могу да оцењују ситуацију на терену. Све остале војне информације из других извора, укључујући и џихадисте, без основа су, јер само Русија и Сирија имају свеобухватан увид у оно што се дешава на терену. Москва и Дамаск намеравају да извуку што је више могуће користи из ове ситуације и своје операције држе у тајности. Из званичних саопштења и података извесних службеника добијених у поверењу, можемо да закључимо да је најмање 5.000 џихадиста убијено, укључујући неколико вођа Ахрар ал Шам, Ал Каиде и Исламске државе. Најмање 10.000 плаћеника је избегло у Турску, Ирак и Јордан. Сиријска арапска армија и Хезболах почели су са враћањем изгубљених територија, не чекајући најављена појачања из Ирана. Завршетак бомбардовања је планиран до православног Божића. Питање које ће тада да се наметне јесте да ли ће Русија добити одобрење да заврши посао, прогонећи џихадисте који су избегли у Турску, Ирак и Јордан. Ако се то не догоди, Сирија ће бити спасена, али ће проблем и даље остати нерешен. Муслиманска браћа неће пропустити прилику да траже освету, као што ни САД неће пропустити прилику да их искористе против оних на које циљају. О аутору: Тјери Мејсан (Thierry Meyssan) je француски интелектуалац, оснивач и председник „Voltaire Network“ и „Axis for Peace Conference“. Његове колумне са темама из међународних односа објављују се у дневним и недељним новинама на арапском, шпанском и руском језику. Последње две књиге објавио је на енглеском језику: 9/11 the Big Lie и Pentagate. Живи у Сирији.
