Правда

Башара ал Асада, председника Сирије, познајем још кад је био студент у Лондону. Откад је постао председник, провео сам много сати преговарајући с њим. То је најчешће било на захтев владе САД, кад би наши амбасадори одлазили из Дамаска у временима дипломатских спорова. Башар, као и његов отац Хафез, има принцип да не разговара ни са ким из амбасаде током тих периода удаљавања, али обојица су били вољни да разговарају са мном. Приметио сам да Башар од подређених никад није тражио савет или информацију. Његова најјача способност је тврдоглавост: психолошки је било готово немогуће убедити га да се предомисли, још теже бивало је кад је под притиском. Сирија је, пре него што је почела револуција марта 2011, била светао пример хармоничних односа међу бројним етничким и верским групама – Арапима, Курдима, Грцима, Јерменима и Асирцима, који су били хришћанске, јеврејске, сунитске и шиитске вероисповести. Породица Асад владала је од 1970. и била изузетно поносна на релативну хармонију међу овим групама.

Шта ми је рекао Путин

Видевши демонстранте који су тражили закаснеле реформе политичког система, председник Асад је то разумео као илегалне ревоулицонарне акције за уклањање његове „легитимне“ владе, и направио је погрешан потез – употребио је беспотребну силу. Због многих сложених разлога, Асада су подржале његове војне снаге, затим већина хришћана, Јевреја, шиитских муслимана, Алавита, као и других који су се плашили доласка сунитских муслимана на власт. Изгледи за његов пад су се чинили малим. Картер центар је у Сирији укључен од почетка 80-тих. За то време, делили смо своје закључке са највишим званичницима у Вашингтону, настојећи да уграбимо прилику за решење политичког конфликта што је пре могуће. Упркос константном негодовању, амерички став био је први корак ка уклањању Асада са власти. Они који га познају сматрали су да то неће уродити плодом, али ипак тај захтев стоји већ више од четири године. Уствари, без овог предуслова било какви мировни напори нису могући. Бивши генерални секретар УН Кофи Анан, као и Лахдар Брахими, бивши шеф дипломатије Алжира су, као специјални изасланици УН, покушали да окончају конфликт, али су одустали због непремостивих разлика између САД, Русије и других нација због Асадовог статуса током мировног процеса. У мају ове године смо, у склопу групе светских лидера познате као „Мудраци“, отишли у Москву, где смо разговарали са америчким амбасадором, бившим председником Михаилом Горбачовим, бившим шефом дипломатије Јевгенијем Примаковим, као и са садашњим министром Сергејем Лавровом и представницима међународног think-tank-а, укључујући и московску филијалу Карнеги центра. Сви су истакли дуготрајно партнерство Русије и Асадовог режима као и велику претњу Исламске државе по Русију, коју у 14 одсто чине сунитски муслимани. Касније сам питао председника Путина за подршку Асаду, па и о два његова састанка са представницима сиријских фракција. Одговорио ми је како је мали напредак направљен, изнео ми је своје мишљење да би права шанса била кад би се у припреми свеобухватног мировног плана Русији и САД придружили Иран, Турска и Саудијска Арабија. Веровао је да би све фракције, сем Исламске државе, прихватиле скоро сваки предлог који би предложила ова петорка, а у тој петорки би Иран и Русија подржавали Асадов режим, а остале три земље опозицију. Уз његову сагласност, овај предлог сам пренео Вашингтону.

Зашто је важно учешће Русије и Ирана

Протекле три године Картер центар ради са Сиријцима у превазилажењу политичких подела, а уз њих и са вођама оружаних група и дипломатама из УН и Европе, не би ли пронашли политички пут решењу сукоба. Ови напори спроводе се на основу истраживања које смо спровели и која откривају локацију сваке фракције, доносећи на крају закључак да ниједна страна не може војно победити. Недавна одлука Русије да подржи Асадов режим ваздушним ударима и другим војним снагама интензивирала је борбе, повећала количину наоружања, а могла би и да доведе до новог одлива избеглица у суседне земље и Европу. Истовремено, јасно је стављено до знања да постоји избор – између политичког процеса, у коме би Асад имао улогу, и рата, у коме би Исламска држава постала још већа претња за мир у свету. Поменутих пет нација би, уз ове алтернативе, могло да формулише једногласан предлог. Разлике међу њима, нажалост, опстају. Иран је пре неколико месеци донео решење у четири тачке, а то су: прекид ватре, формирање владе националног јединства, уставне реформе и избори. Кад би се радило кроз Савет безбедности УН и примењивали предлози пет нација, онда би се могао пронаћи механизам решења. Учешће Русије и Ирана су од суштинске важности. Једини уступак Асада за ове четири године била је предаја хемијског оружја, и то је урадио само зато што је био под притиском Русије и Ирана. Сходно томе, он неће завршити овај рат прављењем уступака Западу, већ својим савезницима. Преко потребне уступке не треба тражити од бораца у Сирији, већ од поносних нација које тврде да желе мир, али одбијају да сарађују једна са другом. Напомена: Џими Картер је бивши председник САД, добитник Нобелове награде за мир и оснивач Картер центра

Прочитајте још:ЛАЗАНСКИ СТИГАО У СИРИЈУ: Ево шта је видео у руској војној базиТајне које је руска војска демонстрирала у Сирији

Извор: The New York Times/ Нови Стандарад