Правда

Кубанска ракетна криза и данас се сматра најопаснијом војно-политичком ситуацијом у људској историји, с обзиром на то да је у 38 дана, колико је трајала, по први пут људска цивилизација била пред реалном могућношћу потпуног истребљења. Цела ситуација настала је око размештања совјетских ракетних постројења на Куби, а довела је свет на ивицу нуклеарног рата. Сукобљене стране у хладном рату – тадашње САД и СССР тада су предводили Џон Кенеди и Никита Хрушчов. Ту суботу 27. октобра су у Белој кући назвали "Црна субота". Све је изгледало овако: Совјетском ракетом над Кубом је погођен амерички шпијунски авион У-2, пошто совјетски командант ПВО, знајући за наредбу Фидела Кастра да се пуца на авионе који уђу у ваздушни простор Кубе, није имао времена да размени информације с вишом командом. Истог дана амерички шпијунски авион У-2 је грешком без овлашћења петнаест минута надгледао територију СССР. Совјети су одговорили подизањем ловаца МиГ, а Американци су подигли авионе Ф-102 наоружане нуклеарним ракетама ваздух–ваздух. Америчка морнарица бацила је тога дана серију сигналних дубинских бомби у близини совјетске подморнице Б-59 на линији блокаде, не знајући да је она опремљена торпедом с нуклеарном бојевом главом. Хтели су Русима да пренесу поруку да изроне на површину, али је у подморници изазвала праву нервозу. Капетан подморнице, Валентин Григоријевич Савицки, био је спреман да лансира нуклеарни торпедо. Његова мета требало је да буде амерички носач авиона. По тадашњим правилима, лансирање торпеда је могло да се обави само уз сагласност три официра - команданта подморнице Савитског, политичког официра (комесара) Ивана Семјоновича Масленикова и другог капетана - Аркипова. Од њих тројице једини је Аркипов био против. Он је успео да наговори Савитског да изда наређење о изроњавању и сачека радио - депешу из Москве о даљим корацима. Да је Аркипов извршио наређење, готово сигурно би руске нуклеарне ракете покренуле реакцију која је могла да "уништи северну хемисферу" као што је упозоравао Ајзенхауер. Увод у кубанску кризу догодио се када су Американци коначно добили евиденцију о совјетским ракетама пошто је пилот У-2 Ричард Хејсер 14. октобра 1962. направио 928 фотографија градилишта лансирних рампи за ракете СС-4 у рибарском селу Сан Кристобал у западном делу Кубе. Секретар за одбрану САД Роберт Макнамара је о томе обавештен у поноћ, а следећег јутра саветник Кенедију показује фотографије и упознаје га са анализом ЦИА. Врх војске једногласно је за тотални напад и инвазију на Кубу као једино решење. Амерички генерали су тврдили да ће совјетске ракете на Куби озбиљно пореметити војни баланс, али се Роберт Макнамара с тим није сложио. Кенеди се упркос војним притисцима одлучио на поморску блокаду, као лимитирану војну акцију. Он је добио од Сената одрешене руке у деловању поводом кубанске кризе, и одлучује да мобилише 150.000 резервиста. Америчке оружане снаге стављене су у стање повећане борбене готовости. У уторак 23. октобра Хрушчов објављује да не прихвата блокаду и прети да ће, у случају покушаја америчке инвазије на Кубу, СССР узвратити нуклеарним ракетама. Тих дана трају стални инциденти између совјетских и америчких авиона, бродова и подморница. Зна се и да је Кенедију 26. октобра увече стигла лична Хрушчовљева порука са предлогом: "Нећемо слати ново оружје, а оно на Куби ћемо повући или уништити, уколико ви уклоните блокаду и обећате да нећете извршити инвазију на Кубу". Хрушчов је касније причао да је журбу да се пошаље писмо повећавало сазнање да америчка војна команда намерава да 29. или 30. октобра започне бомбардовање. Олакшање је стигло у недељу, 28. октобра када је совјетска влада коначно пристала да размонтира  оружје на Куби и да га врати у Совјетски Савез. Амерички председник Кенеди и генерални секретар УН У Тант постигли су јавни и тајни споразум са Хрушчовом.