Правда

Иако је њена изјава дошла баш у тренутку када је "Њујорк тајмс" објавио чланак о томе како Србија и Хрватска, упркос историји међусобног рата, сада успешно сарађују на транзиту избеглица, канцеларка није непромишљено изнела ово узнемирујуће упозорење. Напротив, она је њиме циљала две мете. С једне стране, овим она гађа све оне у Немачкој, који од ње захтевају да одмах прекине своју политику "отворених врата" за избеглице, намећући јавности закључак да ће, ако их послуша, Немци поново бити одговорни за један рат. Будући да Балкан и даље важи за поприлично трусно подручје, а Немци ни по коју цену не желе да буду поново одговорни за неки рат, овај аргумент Меркелове представља заправо њену тешку политичку артиљерију против противника, али и коалиционих партнера. Прошлог викенда успела је да се помири са баварским премијером Хорстом Зехофером, који је минулих недеља на њен рачун изнео такве критике да је више личио на лидера ултрадесничарског покрета Пегида или партије Алтернатива за Немачку него на лидера сестринске странке Меркелове – ЦДУ. Од понедељка више не помиње затварање, како је истицао, "баварско-аустријске границе", а томе се надају само ултрадесничари. Њихова популарност расте, али то би могло да се промени уколико сада испадне да на неки начин заговарају рат на Балкану. Изјава Меркелове је упозорење и за њеног партнера у влади – СПД који се још опире идеји о отварању транзитних зона на границама Немачке у којима би избеглице биле притворене све док се не процени да ли имају право на азил. "Ратни" аргумент омогућиће СПД-у да има пред бирачима изговор ако пристане на овај потез, док цела влада Меркелове овим јаким аргументом намеће јавности утисак да ипак није тачно да нема контролу над таласом избеглих. С друге стране, ово је и порука балканским лидерима да их Немачка има на оку и да овог пута не жели рат. То што је некад појединима тајно слала оружје или пак одустајала од своје послератне политике да учествује само у војним интервенцијама које одобре УН, не значи да Немачка сада заиста не жели да буде фактор стабилности на Балкану. Међутим, проблем у тој рачуници лежи у томе што су од избеглица опаснији изворни балкански проблеми, којих је превише. Од сиромаштва, корупције и крхке владавине права, преко политичких тензија у Подгорици, Скопљу и Приштини, до нефункционалне БиХ, непоштовања Бриселског споразума, страха Хрвата да ће Србија постати руска војна база, словеначко-хрватског трвења око граница, вечитих подела на усташе и четнике...