ВИШЕГРАД - Кроз далеку историју српски народ је у очима Европе био бунтовник, хајдук, туђи војник, одметник или мирни турски поданик који се поноси својом историјом, некадашњим краљевима и јуначким походима. Одређен период ове историје остао је у сенци и немогућности да исти тај народ истакне и покаже Европљанима и свету своју величину, све до појаве Вука. Он је био човек из народа са мало школе, али пуно животног искуства које је преточио у свој рад и своја дела, пише портал Искра.
Рођен је у Тршићу, близу Лознице, 6. новембра 1787. године, у породици у којој су деца умирала, те је по народном обичају добио име Вук како би био заштићен од злих сила. Писање и читање учи од рођака Јевте Савића, образовање наставља у школи у Лозници, потом у манастиру Троноши. Године 1813. сели су у Беч гдје поред будуће супруге Ане Марије Клаус упознаје Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Био је српски филолог, реформатор српског језика и најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. У тешком периоду када устаници широм Србије дижу крваве буне, боре се и гину за своју слободу и слободу своје земље, Вук користи своје перо као ново оружје у борби за ослобођење. Вук тада представља народ пун духа који заслужује да равноправно и достојанствено, раме уз раме, стане са осталим европским народима. Он, заправо, схвата да је култура једини кључ слободе и напретка, и целокупно знање о народним обичајима, веровањима и умотворинама, речима и правилима у језику преноси на папир и ствара дело српског народа и дело о српском народу. Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке и Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу…Одликован је од руског и аустроугарског цара, од пруског краља и Руске академије наука. Умро је у Бечу 7. фебруара 1864. године. Данас, захваљујући Вуковом устаничком духу, упорности и напорном раду имамо мноштво записаних народних песама у којима су опевани храбри српски јунаци и исписана српска славна прошлост. Наше писмо јесте његова заслуга. Пишимо онако како говоримо и говоримо онако како пишемо јесте правило овог великог српског генија које је уврстио у нашу граматику. Подарио нам је име, свест, самопоуздање, те смо његовом заслугом постали оно што и јесмо, слободан културан и писмен европски народ.
Прочитајте још:НОВА РУСКА МАШИНА: „Lada Xray“ (ВИДЕО)СИЛА ПРИРОДЕ: Овако сатире цунами у Аустралији! (ВИДЕО)
Извор: Искра
Кад руски економиста прочита Николаја Српског: Европско пропадање је давно предсказано 
НЕБОЈША КРСТИЋ НАМ СЕ ВРАТИО: Поводом књиге "У знаку неба и крста" 
Небојша Јеврић: Молер 
Слободан Антонић: Успон и пад српског бајденизма 
АГЕНДА 47: Трампов план за борбу против дубоке државе