Правда

Када зато поставимо питање "шта да се ради?", многи ће иако схватају у колико лошем систему живимо, одмах одбацити било какву идеју поновног кокетирања са социјализмом тврдећи како је тај систем пропао јер није функционисао. Ствар је у томе да се нешто итекако мора предузети јер ситуација би у већем делу Европе ускоро могла да постане неиздржива. Једно од занимљивих решења је безусловни основни доходак. Реч је о великој идеји која би могла постати нужност. О чему се заправо ради? Реч је, како и назив говори, о основном дохотку, или количини новца којег прима, безусловно, сваки грађанин једне земље. То није социјална помоћ, овај основни доходак се према овој идеји исплаћује без услова сваком грађанину без обзира какав био његов социјални статус. Новац исплаћује влада или нека друга јавна институција свима, сваког месеца. Дакле, то је новац којег појединац добија уз оно што добија као зараду за свој посао. Колико би требало да износи тај основни доходак? Идеално, требало би да покрије све основне животне потребе појединца. Може ли ова идеја заживети унутар капиталистичког система? То и јесте поента. Циљ овог дохотка је ублажити суровост капиталистичког система. Основни доходак треба да повећа једнакост друштва, солидарност, већу праведност у расподели друштвеног богатства, али и - што је итекако битно - достојанство појединца. То је вероватно једно од првих питања које се јавља при спомену обавезног основног дохотка, уз питање "откуд новац?" (о томе касније у тексту). Многи критичари истичу како би људи једноставно изгубили иницијативу за радом када би знали да ће им новац, који ће покривати њихове основне потребе, стизати сваког првога у месецу. Чињеница јесте да неки, или чак многи, примаоци социјалне помоћи немају неку велику амбицију да траже посао. Али, основни доходак није социјална помоћ - наиме, када прималац социјалне помоћи нађе посао онда ће ту помоћ и изгубити (зато многи од њих раде на црно). У случају основног дохотка то није случај, он ће и даље стизати, само ће појединац, ако нађе посао, од сада имати још и више новца, дакле већи животни стандард. Неки експерименти су већ направљени. Пилот пројекат основног дохотка покушан је у Намибији 2008. и 2009. Људи у насељу у којем је пројекат покренут постали су економски још активнији и покретали су властита пословања. Свакако, пројект би ваљало покренути и негде у Европи јер ситуација у Намибији ипак је знатно другачија. Тестирања се проводе и данас на неколико места у свету, али може се претпоставити да ће резултати бити универзално позитивни. Људи који имају нешто често пожеле да имају још, потрудиће се. Ови који немају ништа често упадају у зачарани круг апатије и не предузимају ништа. То је друго кључно питање - где наћи толики новац? Има разних предлога - левичари су склони заједничкој имовини средстава производње, други предлажу порезе. Узмимо као пример Хрватску. Хрватска има око 4,2 милиона људи и годишњи БДП од око 87 милијарди долара. Рецимо да сваком становнику минимално месечно треба око 300 долара. То је око 1,26 милијарде долара месечно за обвезни основни доходак. Изводиво? Свакако, требало би економију заокренути у том правцу и јасно је да би овакав експеримент тешко заживео само у Хрватској (односно, било би лакше да с истим крену и веће земље), но, рећи да је основни доходак "утопија" било би неозбиљно. Где се још може намакнути новац? Гледајмо то овако - основни доходак би, без имало сумње, знатно смањио стопу криминала, а самим тим се може смањити број полицајаца, број судова, број затвора... Наравно, већина новца би се морала добијати од пореза. Требало би свакако повећати порезе за корпорације, али исте не би требало да се буне јер људи који буду добијали основни доходак, вишак новца неће стављати под кревете него ће га трошити. Без личне потрошње тржишне економије пропадају, то је свима јасно. Није никакво изненађење да основни доходак примарно заговарају социјалистички економисти, но, идеја има ослонац и од стране појединих десничарских економиста. Неки од њих истичу како би основни доходак смањио потребу за гломазном бирократијом која често постоји у социјалним државама. Надаље, ако имају имало тактичности, за основни доходак би можда више од свих требало да се залажу управо капиталисти. У супротном само ће долазити до све већих класних разлика, а класни јаз пре или касније завршава револуцијом. О безусловном основном дохотку се свакако још увек премало говори, али то се мора променити. Људи га не могу тражити ако за њега нису чули. О концепту основног дохотка разговара се још од 70-их година, али у последње време дискусија постаје интензивнија, свакако захваљујући кризи у Европи. Делимичних имплементација има широм света, а занимљиво је споменути како је Иран прва земља која је увела национални основни доходак и то још у јесен 2010. Износ није велик, 40 долара месечно по глави становника, али покрива неке потребе. Када говоримо о Европи, земља коју треба пратити је Финска. Наиме, њихова Странка Центар, једна од четири највеће странке у земљи, као и странке Лева Алијанса и Зелена Лига, све заговарају успостављање основног дохотка, већ идуће године финске власти покрећу пилот пројект. Надаље, посебно је занимљива и Швајцарска која ће идуће године одржати референдум по питању увођења основног дохотка. Дискусија у Швајцарској по том питању води се још од 80-их година, а сада ће становници имати право да кажу шта мисле. Референдум је расписан након што су организације које заговарају основни доходак скупиле 130.000 потписа за референдум. Предлаже се обвезни основни доходак у износу од 2.500 швајцарских франака месечно. Без обзира о којој се земљи радило, о основном дохотку би требало да разговарају сви. У недостатку већих идеја, револуционарних идеја, идеја о обвезном основном дохотку је у овом тренутку можда најбоље што имамо.