Правда

Под условом да га је новинар тог нашег дневног листа тачно и правилно цитирао, заиста је занимљиво како можете да будете заступник слободе медија у доба када сте још дете. Или сте новинарско напредно дете већ самом чињеницом да вам је мама дипломирала журналистику, а деда je уредник новина? Не знам за ту врсту наслеђивања привржености слободи медија, али, хајде, можда је то у Америци могуће. Углавном, екселенција Кирби констатује „да морамо решити финансирање медија, да је тешка ситуација са финансирањем већ годинама, те да превише медија јури премало новца”. Па онда друге наше дневне новине објаве износе пара које је наводно америчка амбасада у Београду, a не заостаје у томе ни британска, дала неким центрима за истраживачко новинарство у Србији. Лепе парице, које су прокњижене под шифром 767: поклони, истраживања и наследство. Значи – опет наследство. Додуше, није ми јасно ко ту кога наслеђује и који је правни основ наслеђивања? Односно, како су те НВО, заправо, центри за истраживачко новинарство у Србији, могли било шта да наследе од америчке амбасаде у Београду, или од саме екселенције Мајкла Кирбија? Амбасада се није затворила, она, хвала богу, ради пуном паром, а и екселенција је, хвала богу, жив и здрав. И шта уопште могу ти наши центри за истраживачко новинарство, под условом да постоји законски основ наслеђивања, а сви знамо да не постоји, да наследе од амбасаде, или његове екселенције? Само љубав према поштеном извештавању, ништа више. И понеку парицу да се нађе, онако ујутро, за кафицу и новине. Сића једна.

Прочитајте још:Русија неће наоружавати Војску Србије док год је она једна од балканских НАТО испоставаИдентификован први нападач – бомбаш самоубица 85. годиште

Истина, бићу поштен, и мене понекад обузме лепо сањарење, што нисам имао неког стрица, или ујака у Америци, па да ме једног дана америчка амбасада онако изненада обавести: у Чикагу, или може и на Флориди, умро је тај и тај и оставио вам пристојну свотицу. Чисто наслеђивање. Јасан и чист правни основ. Осим тога, и ја сам заступник слободе штампе. Од детињства. Прво сам читао загребачку „Модру ласту”, али како нисам био задовољан њиховим истраживачким напорима, окренуо сам се „Дечјим новинама” из Горњег Милановца. То је била слобода избора у доба када сам још био дете. Касније, када више нисам био дете, са тугом у очима и болом у срцу констатовао сам да моје раније представе о потпуно независном истраживачком новинарству на Западу не одговарају реалности. Рецимо, случај Садамовог нуклеарног оружја и оружја за масовно уништавање, које ни до данас није пронађено у Ираку, а ту врсту „истраживачког новинарства” у главним америчким медијима, у заједници са тадашњом администрацијом у Вашингтону, платили су Ирачани са око 350.000 мртвих и разореном и подељеном земљом, али и амерички војници са око 5.500 погинулих. Или, истраживачки британски медији који су у децембру 2002. писали о ракетама са биолошким оружјем којима Садам Хусеин може да за десетак минута уништи Лондон. Или, када ме је Нил Гардинер, виши истраживач „Херитиџ” фондације у Вашингтону, у септембру 2002. упитао која би то од европских армија најбоље одиграла улогу полиције у окупираном Ираку када Садам Хусеин буде свргнут са власти. Наиме, тада, тог септембра 2002. прича о нуклеарном оружју Садама Хусеина још није добила велики публицитет, ствар се тек загревала. Али су зато разни истраживачи увелико припремали терен. Истраживачко новинарство на Западу и питање америчке противракетне одбране у Европи? Да ли је и то питање истине? Наравно да јесте, како сада објаснити да САД немају намеру да одустану од противракетне одбране на тлу Европе и поред споразума о нуклеарном програму са Ираном? Америчке ракете се постављају, наводно, против ракета које би Иран могао да лансира. И Северна Кореја. Када ће се појавити један поштен чланак о томе у „Вашингтон посту” или у „Њујорк тајмсу”? Тек када амбасаде Ирана и Северне Кореје одвоје нешто парица за плаћене огласе о том проблему. А можда ни тада. Да, екселенција Мајкл Кирби разговарао је са групом новинара у Београду и том приликом им је саопштио како је рекао премијеру Александру Вучићу да „не намерава да руши његову владу, да није заинтересован за рушење владе”. Мајко мила, читао сам то неколико пута, нисам могао да поверујем да је екселенција тако нешто изјавила. Па то себи не би дозволио да изјави амбасадор САД у било којој афричкој земљи. Шта значи „нисам заинтересован за рушење твоје владе”. То значи – ако постоји интерес моје земље да се та влада руши ми ћемо је и рушити. А бечке конвенције дипломатског понашања? Изгледа, када је Србија у питању, да су рукавице скинуте... Извор: Политика