Правда

Ђурђиц је једна од најчешћих слава, а црква га помиње као борца за хришћанство и великомученика. Свети Георгије погубљен је 303. године. Био је Христов војник који је одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју веру. Проповедао је новозаветну веру и, према предању, чак је и цареву жену Александру успео да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсецањем главе, а предање каже да је царица преминула пре извршења царске наредбе. На православним иконама и средњовековним фрескама Свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском оделу са крстастим мачем убија аждају која је симбол паганске вере, док се на иконама за празник Ђурђиц представља као пешак у стојећем ставу са копљем или мачем у руци. У православним манастирима Свети Ђорђе је први у реду светих ратника са штитом и крстастим мачем. Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње - као празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија (Ђурђиц) и 6. маја када се обележава дан његове смрти (Ђурђевдан). У богослужбеном календару само је Ђурђевдан обележен црвеним словом, док Ђурђиц не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву. На литургијама у храмовима помињу се страдања Светог Ђорђа, чије су мошти по жељи самог светитеља пренесене из Никомидије у Лиду Палестинску, у храм њему посвећеном. У време цара Константина хришћани су сазидали храм Светом Ђорђу у Лиди Палестинској, а приликом освећења храма, пренете се у и њему сахрањене мошти свеца. У Србији постоји веровање да се на Ђурђиц ништа не сме изнети из куће јер ћете у супротном целе године имати само расходе без прихода. Народно веровање каже и да данас не сме да се преде вуна, као и да ништа не сме да се пере. Жене не би требало да везу било какве ручне радове. Данашњи дан сматра се и еснафском славом обућара и кројача. Пре два века у српским селима постојао је и обичај да се против урока на данашњи дан закоље црни петао или црно пиле. Одсећена пилећа глава везивала би се конопцем за вериге или негде на трему, а њен “задатак” био је да тера вукове који долазе зими. Народно веровање је и да зима долази с Ђурђицом, а одлази са Ђурђевданом (6. мај).

Прочитајте још:СВЕТСКЕ КАТАСТРОФЕ БАБА ВАНГЕ: Курск тоне, лешеви жртава су свуда!Лазански: Србија није интересантна као мета

Извор: Курир, Телеграф