Правда

Политички, Европа је у блокади, зато што је Немачка у блокади. Годишњи конгрес баварског ЦСУ, сестринске партије Хришћанско-демократске уније ЦДУ Ангеле Меркел, попримио је овог викенда размере политичког скандала: Хорст Сехофер се више не боји Ангеле Меркел. Сехофер неће стати, неће дати мира, док не победи или његова опција или опција канцеларке Меркел унутар немачког хришћанског блока. "Још ћемо се видети", рекао је пре него што је канцеларка без поздрава напустила салу кроз један од споредних излаза. "Меркелова је стајала пред Сехофером као ученица док чека на школско сведочанство. Свеједно, канцеларка не признаје капитулацију", коментарише Франкфуртер алгемајне цајтунг. И почетак скупа је био ексцесан, јер је руководство ЦСУ унапред поднело своје захтеве канцеларки "у виду објаве о капитулацији, коју је она само требало да потпише": Прво, јасан сигнал да су капацитети за пријем избеглица попуњени; друго, постављање горње границе за прихват у идућој години; треће, искористити све законске могућности за ограничавање "спајања породица". Једна хришћанска партија "моли" да се ограничи спајање породица? Један локални "кнез" јавно баца рукавицу у лице Берлину? Један ситни баварски делегат маше натписом "Merkel raus"? Од када је постала демократска земља, Немачка се никада није суочавала са већим изазовима по унутрашњу политичку стабилност него сада. Два цитата добро илуструју линију поделе која пролази кроз немачку политику, друштво и медије. "Зависност између избегличког таласа и терора је непорецива", пише минхенски СДЗ. "Необично, али још увек има оних који верују да избеглички талас и пораст терора стоје у вези", коментарише Шпигел. Ко ломи Немачку – Ангела Меркел или Хорст Сехофер? "Колико избеглица? Најмање што се може!" Без обзира на то шта помислили, то није изговорио лидер аустријских слободара Хајнc Кристиjан Штрахе, већ Петер Пилц, члан парламента и дугогодишњи гласноговорник за безбедносна питања у партији аустријских Зелених. "Што се тиче тога колико ћемо избеглица и азиланата пустити у земљу, ја сам ту рестриктивнији од Штрахеове странке ФПO – најмање што се може", каже Пилц у интервјуу за аустријски Пресе. "Сигурно не спадам у оне који са свећом стоје на јужним границама и вичу "браво!" са сваким новим преласком – то би била глупост", закључује проминентни политичар Зелених у интервјуу који ће уздрмати градски коалициони мир у Бечу и протрести лабилни "консензус" унутар федералне коалиције умерене левице и конзервативаца о неограниченом пријему миграната. Чаробна реч, која тренутно кружи кроз политички и етички дискурс судбински повезане Европе, јесте "интеграција". Како сва предложена решења осцилирају између казни и награда, бича и шаргарепе, јасно је да европска секуларна друштва признају пораз тиме што интеграцију доживљавају у терминима екстрема, а не као природан процес, храњен властитом динамиком. Модерна друштвена теорија би – са великим жаљењем, и уз одрицање од одговорности – дала за право свима који интеграцију виде у терминима екстрема. Полазна ситуација се драматично променила од времена када је немачки филозоф Алфред Шуц писао о "странцу који се приближава", у смислу менталног прихватања да "стари" живот остави иза себе и прихвати "нови". Зигмунт Бауман је још крајем осамдесетих година поставио теорију "интеграције" кроз три историјска стадијума: Најпре су европске колонијалне силе с висока "обрађивале странце" као што се обрађује башта; затим је дошао период првих "ауслендера", економских миграната који су се усељавали, делом интегрисали у богатију Европу. Од осамдесетих година, усељавање се одвија по принципу дијаспора, практично без озбиљније интеграције "дошљака" у "староседелачка" друштва. Муслимански квартови у Келну, Берлину, Паризу или Бриселу, причају довољно речиту причу. Само без "острва за странце" у аустријској метрополи, захтева Петер Пилц. Како (не) функционише савремена интеграција, добро показује текст који аустријски Пресе преноси из француских медија. У њему секуларни муслиман Февзи Бенхабиб, професор физике који је пре двадесет година побегао од алжирских исламиста, описује атмосферу у свом париском кварту Сен Дени, "у коме данас има више исламског фундаментализма него у Алжиру". Бурка за четворогодишњу девојчицу? No problem, резигнирано пише Бенхабиб – то не можете да купите у Алжиру, али можете сасвим легално у Паризу. Ко ломи Немачку – Меркелова кад каже да је њено друштво у стању да интегрише милионе муслиманских миграната, или Зехофер када тражи успостављање горње границе? Штампа немачког говорног подручја почиње да саосећа са руском муком, са француском одмах и без задршке, али – три месеца ванредног стања? "Није ли то управо оно што терористи хоће", питају се аутори коментара, "да униште наше стечене навике путовања, вожње градским превозом, одласка у кафић, на концерт или утакмицу? Без жеље да се брани француска одлука, она је свакако сигнал даљег продубљивања јаза у Европи између оних који мисле да је то криза која ће проћи, и оних који верују да је тек почела. "Након четрнаест година ратовања са исламистичким терором, Европа је упала у кризу самосвести – не зна да ли да буде активна или пасивна, да ли да делује или да се завуче у кућицу и ћути", пише швајцарски Ное цирихер цајтунг и поставља дијагнозу "континента уједињеног у властитој немоћи". Коментар не би требало схватити да швајцарске колеге с висока деле лекције Европи – из текста је јасно да и Швајцарска седи на европском броду, као и читав Балкан, као и Русија. Професија јавно изговорене речи почиње да преиспитује све што је до сада знала о слободи медија. Колико често ћемо још у новинама прочитати тип безбедносних анализа које почињу констатацијама: "Терористи би у будућности могли да користе више XXXX, што би био нови моменат", или "Терористи би могли да пређу на Х-отров, који је једноставан за продукцију, иако не тако смртоносан као много комплекснији Y-отров". Очи боду и жалопојке типа "да смо те младе момке на време интегрисали, сад нас не би засипали бомбама", што је исто као кад би се рекло – "да су бечки јувелири превентивно поклонили пар вредних комада накита припадницима банде 'Пинк Пантер', они их не би крали". Као и у свим моментима екстремне поларизације друштва, нетолеранција према изговореној речи постаје све грубља. Бивши уредник Шпигела Матијас Матусек, од пре две године колумниста немачког Велта, отпуштен је на лицу места прошле недеље – чак не због тога што је писао у колумни, већ због записа на свом Фејсбук профилу: "Мислим да ће терор из Париза повести наше дебате о отвореним границама и четврт милиона нерегистрованих младих муслиманских мушкараца у једном новом, свежем правцу." (На крају реченице је употребљена иконица смајли.) Из уредништва часописа стиже објашњење да Матусек није отпуштен због "вербалног деликта", већ због "ироничне употребе" иконице "смајли". Цитирајући канцеларкину изјаву из прошлог августа "ми то можемо!", нирнбершки социолог Фридхелм Крол изводи тезу о дубокој и брзој аномичној спирали кроз коју актуелно пролази немачко друштво. Као што се политиколози боје рата, деца монструма испод кревета, а Холивуд лоше зараде, тако се социолозима леди крв у жилама на реч "аномија", термин за социјални развој са патолошким елементима, када се вредности, циљеви, норме, институције и развој једног друштва нађу у раскораку, онако као у Југославији крајем осамдесетих. Теорију је давно поставио француски теоретичар Емил Диркем у чувеној студији "Самоубиство". Чиста је иронија да његову теорију данас проверавамо на моделу "претећег странца туђе вере а домаћег пасоша" који се "приближава Европи" само да би на крају извршио исламистичку варијанту "проширеног самоубиства", и разнео себе са што више непознатих људи. Нежељена "приближавања" тог типа, Европа може да заустави само ако је јединствена. Европа је јединствена онолико колико је јединствена њена најбогатија земља, Немачка. Немачка, опет, не само што није јединствена већ жури на судбински састанак са аномијом. Да ли је за то крива Ангела Меркел или Хорст Сехофер? Коме од њих дати један "смајли"?