Готово сви тзв. "очеви Европе", од краја Првог светског рата на овамо, заступали су идеју о Европи као о савезној држави (насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава), али се план федерализације спроводио полако, корак по корак: од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске заједнице и уније па до потпуне федерализације Европе (успостављене Лисабонским уговором како се назива Устав Европе). Данас је ЕУ у пуном смислу савезна држава.
Закони ЕУ су изнад закона држава чланица
И врло су опсежни. Устав ЕУ има 170.000 страница! Сви досад издани Службени листови ЕУ, у којима Унија штампа своје бројне прописе, тешки су попут једног носорога!
Европска комисија (бирократска влада ЕУ у којој ради више од невероватних 30.000 бирократа), којом сада председава Жан Клод Јункер, може покренути тужбу пред Европским судом против земље чланице за коју сматра да је прекршила неку одредбу европског права. Казне за непослушне државе чланице су астрономске.
Европска комисија је изражено наднационална и свим европским комесарима (својеврсним министрима ЕУ којих има 28) изричито је забрањено да слушају било какве савете из земаља из којих потичу. Они морају да раде искључиво у интересу Уније, а не у интересу земље чланице. Само Комисија има право предлагања закона и надзире, усмерава и има власт над читавим законодавним процесом. Познато је да када извршну власт престане да контролише воља народа – друштвено уређење прелази у диктатуру.
Према томе, ЕУ није, нити се икако може назвати парламентарном демократијом, него федералном диктатуром.
Први председник Европске комисије био је потпоручник у немачкој војсци за време Другог светског рата, члан Националсоцијалистичког Јавног Добра (НСВ), немачке "добротворне установе" организоване по узору на Нацистичку странку, а која је преузела и многе државне послове, као и члан Националсоцијалистичке коморе правника и судија. Звао се Валтер Холштајн, а о њему више можете да прочитате овде.
Председника Европске комисије не бирају народи Европе, то није изборна функција као у демократским државама. Председника Европске комисије поставља – Европска комисија!
Помоћ угроженој Енглеској и остали намети
Србија ће, уђе ли којим случајем у ЕУ, финансирати Уједињено Краљевство с више милиона евра годишње, и то на начин да ће бити у обавези да у годишњи буџет ЕУ уплаћује део разлике због "смањеног приноса Уједињеног Краљевства". На пример, мала Словенија плаћа 14 милиона евра, а сиромашна Румунија чак преко 50 милиона евра за Велику Британију! Тај издатак који ЕУ отима од свих држава чланица назива се УК – корекција. Јесте ли икад чули за то?
Увођење ПДВ-а и на оно за шта га још не плаћамо је обавеза, јер се Европска унија добрим делом финансира од ПДВ-а земаља чланица па ултимативно захтева најмање 5% ПДВ-а на све (при чему нема ништа против ако он буде још већи). Дакле, уводи се порез на хлеб и млеко, значи основне намирнице које се користе свакодневно.
Занимљива је и чињеница да обрнуто не важи: Европска унија, наиме, само од нових земаља које јој приступају захтева најмање тих 5% ПДВ-а, али то није обвеза старих седам чланица – оне тај ПДВ не треба да уведу, ако не желе. Згодно, зар не?
Уђемо ли у Унију, захваљујући европском опорезивању неминовно ће доћи и до других поскупљења. Тако ће гас обавезно поскупети 30 – 100% (највероватније ипак, као и струја и цигарете, само до 50%), кафа 5–23%, па лож уље и дрво за огрев 15%. Српским грађанима, ако се одлуче да живе у Унији, поскупљења не гину. И то неће бити хир владајуће странке (ма која била на власти), него је напросто реч о усклађивању с европским прописима које се мора спровести, јер се Србија на то обвезала.
Пољопривредни рај?
Стимулације у оквиру Заједничке пољопривредне политике ЕУ темеље се на два основна принципа: 1. Старије земље чланице добијају више; 2. Богатије земље чланице добијају више.
У почетку нова држава чланица прима само мали део пара а до пуног износа може се докопати тек кроз 7 – 10 година. Отприлике, у време када постепеним повећањем стимулација нова земља чланица догура до пуног износа, долази време почека на право страног куповања пољопривредног земљишта и тада стижу мултинационалне корпорације са својим капиталом који се мери у милијардама евра и купују све.
Странци ће моћи да купују некретнине под истим условима као и грађани Републике Србије (мада грађани Србије то исто право неће имати у неким земљама ЕУ), а кад се доселе овамо, имаће право и гласа на нашим изборима, и ући у систем власти.
Има ли места за раднике?
Српски радници, моћи ће да се запошљавају у земљама ЕУ под истим привременим ограничењима под којима су то право имали грађани Пољске, Чешке, Словеније и других земаља након протекла два проширења. Али, грађани ЕУ од првог дана српског чланства имаће потпуно иста права при запошљавању у Србији као и Срби. Другим речима, "старим европејцима" одмах све, а грађани новопечених ће моћи да се запосле у другим земљама Уније тек кроз неких седам година.
Наднационална или антинационална?
У телима Уније уобичајено је земљу из које долазите називати не њеним именом, већ "земљом коју најбоље познајем".
Укупни годишњи трошак ЕУ износи вртоглавих 1.147.885.101.616 (око билион и 150 милијарди) евра, а само за флоту луксузних службених аутомобила чланова Европског парламента, институције која практично нема никакву службену законодавну или извршну власт (коју сами европејци често називају "причаоницом"), издваја се 5,25 милиона евра.
Како ико може очекивати да ће нешто добити од тако скупе савезне државе? Управо супротно: нове чланице приступање Унији скупо плаћају.
Ако вам се неки од наведених података чине невероватним сложите коцкице и упознајте право лице Европске уније…
Видећете да нисте ни загребали површину!
Прочитајте још:
Извор: srpskapolitika.com
