Правда

По Лазаревића су авионом Владе Републике Србије отишли министри правде Никола Селаковић и одбране Братислав Гашић, а у Нишу су га сачекали и министар за рад Александар Вулин, начелник Генералштаба Љубиша Диковић, црквени великодостојници, многобројни саборци, "бајкери" и припадници легендарне 63. падобранске бригаде, грађани Ниша, локални политичари... Ко је 2005. године, када се Лазаревић добровољно предао Хашком трибуналу, могао замислити да ће десет година касније доживети овакав дочек на повратку из Хага? Генерала Лазаревића и народ и војска доживљавали су као професионалног војника. На његовом дочеку, иако је било много присутних политичара, места политици није било. То је признао и министар правде рекавши "да овај дан није био посвећен ни влади Србије, ни министрима, већ само Владимиру Лазаревићу, захваљујући коме су слободни градови и села у нашој земљи". На ово је Гашић додао "да Лазаревића воле и српски народ и припадници српске војске", док је Вулин навео "да је Лазаревић понос Србије и српског народа". То је речено истог дана када је Србија угостила представнике најмоћнијих земаља света, поред осталих и америчког државног секретара Џона Керија и шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, када је била домаћин највећег дипломатског скупа који је код нас одржан од 1989. године. Лазаревић је у Хаг отишао када је спољнополитичка позиција Србије била нешто сасвим друго у односу на ову данашњу и када је наша држава била под јаким и сталним међународним притисцима. Онима за које је генерал Лазаревић и даље "ратни злочинац" што стално понављају, одговор имају сви други који Лазаревића доживљавају само као војника и јунака који је био под заклетвом и бранио своју земљу. Тај одговор је кратак – "интереси говоре све језике". Баш овим напред изговореним, да "интереси говоре све језике", може се објаснити и она трећа информација са ових простора да је Црне Гора добила позив за чланство у НАТО. Али, не треба заборавити да та вест садржи и много ироније – Црну Гору је, као и Србију, а заједно су биле у СР Југославији, НАТО бомбардовао 1999. године. И, ето, Србија је издржала и изборила се, и све високо уздигнуте главе, а неко је изабрао "други пут". А наша нарав овде на Балкану што искуство потврђује и учи је да никада не говоримо о правим разлозима за сопствене поступке.