Након успеха романа-првенца "Евгенија Хајден" , ауторке Марије Микетић, представљамо њен нови роман под називом "Крв у леду", који је објавила издавачка кућа Евробук. Пред вама је потресна и породична сага која говори о братској издаји, љубави и мржњи, страсти и острашћености, проницању у тајну смрти, о злој коби која се преноси на потомке, као и о многим другим темама које је ауторка, студиозним задирањем у психу својих ликова, пренала на веран и надасве несвакидашњи начин. Минуциозним описима налик на једног Флобера, стилом Ћосићевих Корена и кафкијанском болном напетошћу, Марија Микетић нас уводи у друштвено-породичне лавиринте своје вишеслојне приповести, те је то био повод да поразговарамо о њеном новом делу, плановима за будућност али и о почецима бављења књижевношћу.
Када се јавила ваша потреба да се изразите кроз писану реч? Одувек пишем и веровала сам да ће доћи време да нешто од мојих писанија буде и објављено, али сам пре свега била и остала пасионирани читалац. И вид ми је ослабио у тинејџерском добу јер сам имала строгог очуха који нам је гасио светло у 22 часа, а ја сам читала до дубоку у ноћ, у кревету, на коленима, са покривачем преко главе, уз флуоросцентну лампицу која ме је и осудила на доживотну диоптрију. Када се у мени нагомилало, па превршило оно прочитано, дошло је време да и сама проговорим. Моја породица, окружење, као и мноштво погрешних избора које сам донела, пружили су ми изобиље тема за писање. Кроз роман "Евгенија Хајден" је проговорила моја љубав према класицима и носталгија за прохујалим временима, а кроз "Крв у леду" предуго накупљани бол.
Да ли је роман "Крв у леду" проткан историјском тематиком какву сте нам на невероватно пластичан начин пренели кроз "Евгенију Хајден" ? Привлаче ме историјске теме због вредности које су се неговале, а које смо данас сви заборавили. Некада се гинули због части, дата реч је обавезивала без обзира на жртве, а оптерећена савест могла је да одведе и у лудило. Данас смо се определили за хедонистичке категорије, одустали од улагања у живот након престанка физичког постојања, посумњали у све и окренули се овоземаљским насладама. То опсесивно црпљење основних животних постулата из прошлости и сада је имало своју битну улогу. У роману постоје делови који нас враћају уназад, али у блиску прошлост, у време с краја 20. века, преко два светска рата, до савременог доба. Међутим, готово да и нема сличности са претходним романом. Не само жанровски, већ и стилски се разликују. Верујем да је ово још квалитетније литерарно остварење, писано као поезија у прози, језгровито, згуснуто, болно, јер је сама тема потребовала такав стил писања.
Кроз роман пратимо судбину три генерације једне породице, у периоду од безмало сто година и све су прожете страдањима. Говорите о насиљу у породици. Да ли сте писали из личног искуства и колико у роману има аутобиографског? Ово јесте лична драма, али она излази из оквира породице и претаче се у друштвени проблем, јер је насиље било ког облика увек аларм за друштво. Када је оно општеприхваћено, онда је реч о болести заједнице. Судбина наше, српске жене из руралних крајева између два светска, а поготову након Другог светског рата, је умногоме била трудбеничка и страдална. Сматрало се за нормално да муж пије, банчи и туче жену, а да она остаје покорна, да све сноси и отрпи ћитке. Прича о злочину који је окосница романа је истинита. Нажалост, мој деда је убио моју бабу баш онако како је то описано у роману, па могу рећи да је по много чему биографски. Наравно, писац има слободу да домашта поједине делове како би све ипак остало у домену романа, питко и схватљиво за читатеље. Убиство моје бабе је за мене било и остало непреболна рана, као и нагризајући осећај кривице. Могло је бити спречено. Постојали су бројни знаци упозорења куда све то води. А одвело је у оно коначно. У смрт. Пошла сам од идеје, можда у неку руку спасоносне за моју савест: може ли бити ичега доброг у томе што је мој деда убио моју бабу? Ма колико звучало апсурдно, желела сам да дам смисао том бесмисленом чину, у себичној тежњи да се лакше живи са оптерећеном савешћу. Неоспорно је да је она умрла као мученица, а он као покајник. Пошто су обоје носили бројне грехове, на неки начин су се прочистили; она крвљу, он сузама. Или сам ја изабрала да то тако видим. Фрагменти овог романа су настали још када сам имала петнаест година, дакле у време убиства моје баке. Писала сам их тада подстакнута бесом, изиритирана и узнемирена. Ово је вапај и ламент над непреболним губитком, који, нажалост, није био мој једини губитак.
Нисте доживели само убиство своје баке, већ и оца. Колико је његова погибија верно приказана у роману? Извештај са суђења убици мог оца ми је послужио као нацрт за опис, тако да је потпуно веран. Имала сам две године када је тата обукао свој свадбени сако, изашао и никада се више није вратио. Донели су само сиви крвави сако који је поражавао колико и трагична вести. Оца нисам ни запамтила. Немам ниједну сачувану његову фотографију. Мој очух је поцепао све татине фотографије, љубоморан чак и на покојника. Мени и сестри је ускратио имовину нашег оца, истерао нас на улицу, био је насилан, експлозиван, болесно горд, а када је дошао до великог богатства показао је сву своју опаку суровост. Није ме зачудило када је живот окончао самоубиством. Његов его није могао да поднесе суочавање са реланошћу.
Дакле, ово је прича о подједнако трагичним женским и мушким судбинама, о преношењу зле коби из генерације у генерацију и о неумитном закону да се греси плаћају, али ви сте се дотакли још једне теме: хендикепа. О чему је реч? Реч је о дистрофији мишића која заиста постоји у мојој широј фамилији, па је тим пре реалнистично и драматично описано суочавање са том болешћу и њеним последицама. Врло сам емотивно везана за двојицу мојих ујака који су оболели од те болести, па сам писала о томе више срцем него разумом. Многе који су прочитали роман у рукопису освојила је управо та емотивност, особени стил приповедања, лепота и снага описа, али су поједини исувише буквално схватили роман као аутобиографски и мене видели у лику главне протагонисткиње, Дање Шенер. Иако сам јој позајмила поједине детаље из свог живота, она је ипак само фикција.
У којим моментима жена верује да само чудо мозе да је спаси? За жену је ова земља на много начина негостољубива домовина, али она је чудо сама по себи, јер непрестано војује неравноправне битке. Самим тим је, у моралном смилу, у предности. Па, ипак, када се све уроти против ње: породица, окружење, читаво друштво, заслужене и незаслужене казне, урођене или стечене болести, као што је то случај са јунакињом романа ’’Крв у леду’’ , жена призива нешто изван своје моћи да јој буде сапутник и савезник. На једном месту у роману се каже да је љубав највеће чудо у овом земаљском страшилишту, а љубав подразумева разумевање и саосећање. Жени је то најнеопходније, све остало може сама.
Који је смисао бесмисла? Бесмисао је апсурд сам по себи, а подарити му смисао представља апсурд апсурда. Међутим, понекад човек мора да прође кроз одређена мучилишта и тада му постаје витално за опстанак и очување разума да схвати зашто је та мука морала да се деси баш њему. Све што има своју узрочно-последичну законитост, постаје сношљивије. Свако страдање је бесмислено и увек нас претвара у жртве, али када страдању дамо смисленост, постајемо победници. Док сам истраживала живот своје јунакиње, схватила сам да је њена трагедија заправо одмазда за многе грехе предака као и залог спасења потомака.
Казете да смрт мора да се одева у најлепши облик изражавања који даје живот. Колико тога има у реалном животу? Читава историја људске цивилизације јесте одгонетање тајне смрти. Уметност и религија су се можда највише приближиле тој тајни, јер их она непрестано интригира и надахњује, па је постало неопходно, као што сам и навела у роману, да се чак и смрт одева у најлепши облик изражавања, а то је поезија. Сва црквена богослужења су појање, молитва је песма, кад волимо нешто у нама пропева. Пред тајном смрти се стоји са страхопоштовањем и једино што можемо јесте да је опевамо. А то је реално колико и сам живот, јер кроз врата смрти кад-тад морамо проћи.
Прочитајте још:(ИНТЕРВЈУ) Милош Латиновић: Младост је „простор“ снова и анархије
Извор:Правда/марија Гојковић