Правда

Овога пута у питању је балканска афера, а сам случај је разјаснила обавештајно-безбедносна служба (агенција) која га је својевремено и заврбовала да ради против свог народа. То се не дешава баш често. Таква документа могу се заробити или евентуално украсти преко добро позицонираног контрашпијуна, али да сама тајна служба јавно објави такав документ врхунске тајности, то није скоро виђено. Све обавештајне службе света раде слично, проучавају слабости људи на извору података, и најчешће жртве су им похлепне и алаве личности слабог морала. Несумњиво да је Мирко Рашковић, један од лидера Самосталне демократке српске странке, СДСС, био управо такав. Уствари, његова каријера шпијуна је много дужа од каријере политичара. Кључне обавештајне послове обавио је за хрватску страну онда када је то било најважније, за време планирања и самог извођења напада хрватских бојовника на Книн приликом злочиначке војне операције „Олуја“. Иако је тренутно као цивил на вези Сигурносно-обавештајне агенције, СОА, као цивилне хрватске тајне службе, у рату га је на вези држала тадашња Сигурносно-информативна служба Министарства одбране Хрватске, СИС. Док је хрватској политичкој елити једино важно ко ће саставити владу, и у тој борби не бирају средства, само они који су некада радили у безбедносним службама схватају да им се десила катастрофа и да ће ова неопрезна и непотребна провала тако важног обавештајца имати далекосежне тешке последице. Последице су тим теже што се ради о одлично позиционираном, потпуно провереном, позданом и искусном – разрађеном обавештајцу, коме више такорећи и не требају инструкције а који још увек ради на веома важним оперативним пословима у специјалним операцијама против српске мањине и Срба уопште. Јавна објава документа СОА отераће све њихове остале обавештајце међу српским корпусом у Хрватској у мишију рупу јер им нико неће моћи разбити страх да ће се у будућности то и њима догодити. Да ће због туђе неопрезности или грешке бити прибијени на стуб срама међу сопственим народом, који их тренутно гледа као своје представнике и угледне грађане. Ови људи живе двоструки живот и у сталном су страху да ће се осрамотити не само у својој средини где живе него и пред родбином, па чак и у самој породици.

Карамарков очај због демаскираног шпијуна

Није чудо да је први реаговао Томислав Карамарко, и вероватно то није учинио као председник ХДЗ, него као професионалац, бивши безбедњак и обавештајац, јер је својевремено био директор СОА и касније министар унутрашњих послова Хрватске. Искрено снужден и разочаран, као човек коме је пропао вишедеценијски труд, дословно је рекао: „Овде је реч о томе да неко обавештајну делатност у прошлости и храброст и лојалност једног човека према Хрватској држави јефтино кристи у дневно политичке сврхе“. Није се Карамарко овде уплашио због једног Рашковића, него се, као искусан руководиоц служби, упитао шта ће сада бити са осталим хрватским обавештајцима међу Србима. Рашковић је био добро маскиран у српског патриоту, али га је демаскирала незајажљива похлепа. Није му била довољна сума којом је купио још једну скупу кућу, није му била довољна висока плата дожупана Шибенско-книнске жупаније која је у висини око 1.500 евра, хтео је још јер је сматрао да његов допринос Хрватској у борби против Срба из Хрватске није довољно награђен. Хтео је привилеговану пензију коју Министарство одбране Хрватске даје само посебно заслужним бранитељима (сасвим је могуће да су му оперативци СИС својевремено то и обећали), и то је било погубо за њега. Разне удруге хрватских бранитеља, којих има као гљива после кише, ништа друго и не раде него траже нека права за која сматрају да су им ускраћена. Многи незадовољници међу хрватским бранитељима сматрају да су оштећени и закинути и на некој су врсти дежурства да ли ће неко остварити право а да то није заслужио. Упоређивали су регистар бранитеља и остварене пензије и, гле, Рашковића нису нашли у регистру. Сем тога, локални Хрвати добро су знали да је он за време сукоба био на српској страни и да му стога не припада никаква престижна пензија. Они нису могли знати за перфидне обавештајне комбинације и игре СОА. Шефови хрватских служби заборавили су једну ствар коју зна сваки безбедњак – да шпијуни никада не иду у пензију. Тако ову аферу није произвела само Рашковићева похлепа, него системски проблеми, не само СОА него Хрватске државе јер нису нашли начина да награде шпијуне другачије него да их провлаче кроз државне папире који су јавни и свима доступни. Обавештајно-безбедносне службе (агенције) са дужом историјом и традицијом то су давно решиле и њима се то не може догодити, док хратске службе још болују од дечијих болести. У сваком случају хвала им јер су српском корпусу отворили очи, и сигурно ће их натерати да у будућности много више поведу рачуна ко их заступа и брине о њиховим интересима. Не треба очекивати да ће се овакав случај поновити и да ће нам хрватска држава поново изручити неког шпијуна из наших редова на тацни као што су сада урадили. То су непоновљиве ствари, јер је у њиховим државним и безбедносним установама завладала права паника. Гроничаво раде на томе да енергично пресеку све потенцијалне могућности цурења информација и ревидирају начин чувања и кориштења строго поверљивих података. Неће им бити лако да направе безбедан и сигуран систем заштите својих шпијуна јер Мирко Рашковић није ни први ни једини српски издајник кога су уредно провукли кроз своје државне папире. Када би српске странке и организације у Хрватској биле мало боље организоване, сада им не би био велики проблем да дешифрују и неке друге који одавно раде у корист њихове штете. Управо тако, ова афера далује као да им је проваљена шифра. Није сада тешко Рашковића употребити као шаблон, упоредити га са другима из својих редова и тако открити и друге хрватске „јунаке и заслужне грађане“ а уствари добро плаћене шпијуне. Добро се зна да у обавештајном раду нема ништа погубније од шаблонског рада, тако да би се комплетна ситуација и клима могли искористити за разбијање хрватске обавештајне мреже међу Србима.

Домети Рашковићеве издаје?

СОА је исправно регистровала и водила Мирка Рашковића као свог обавештајца. Он јесте био обавештајац – никако сарадник. Сарадник ради за безбедносну службу своје земље и свог народа, а обавештајац за страну и за странце. Рашковић је свесно и добровољно радио против интереса свог народа, Војске РС Крајине, којој је припадао и имао чин капетана прве класе и државе у којој је у то време живео – РС Крајине. Сама хрватска страна каже да је достављао и војне податке. Шта то значи? То значи да је дојављивао хрватским злочиначким постројбама како да погоде и побију војнике којима је командовао и како да побију и протерају народ који је бранио. Хрватска војска је била опремљена врло квалитетним средствима везе, па су тако и своје шпијуне опремали малим и веома подесним радио станицама. Такав човек свакоме мора да се згади, па и противнику. Нико не воли и не поштује издајнике, па и онда када му добро доносе, зато Рашковића данас и Хрвати пљују. А требало би да му буду захвални, јер је он ипак допринео томе да погине мање хрватских агресора на рачун српских војника и цивила и да Хрватска потпуно овлада српским територијама у Хрватској. Уствари, он је плаћеник јер га је Хрватска збринула новцем и бенефицијама, таман посла да га још и поштују. Да ли је то крај и да ли је стављена тачка на домете Рашковићеве издаје? Да ли све остаје на злу које је већ починио? Камо среће да је тако, али није. Трагови његовог издајничког деловања видљиви су на сваком кораку, без могућности да се брзо неутралишу. Последице његовог издајничког и шпијунског деловања уназађиваће и будући статус српског народа у Хрватској. Ако се без нових избора формира Влада Хрватске, Рашковић ће ући у Сабор као независни заступник српске мањине и нико у томе не може да га спречи. Како ће их заступати није тешко проценити – онако како их је заступао и бранио приликом напада усташких бојовника на Книн, где је директно одговоран за многе српске жртве. И то није све зло које ће снаћи тамошње Србе. Ако буде других избора и ако овај ћутљиви, задригли и полунасмејани лик не буде поново изабран, за Србе то ништа не значи у позитивном смислу. Он је у својој Жупанијској организацији СДСС дугогодишњим радом тако поставио кадрове да ће они сигурно наставити његовим издајничким путем. Након Рашковићеве оставке у книнском огранку СДСС замењивао га је Гојко Дмитар, који након ове обавештајне афере и бруке није имао никакву примедбу на Рашковићев политички рад и деловање у прошлости, него само речи хвале. Бранио га је тако што је одобравао његово повезивање са ХДЗ уз тврдњу да они у Шибенско-книнској жупанији имају одличну сарадњу са њима, а за шта је највише заслужан управо Рашковић. Његов шпијунски рад није ни поменуо што јасно говори да су истомишљеници. Док се Рашковић крије од јавности, Дмитар је био његов гласноговорник и бранитељ. За в. д. преседника СДСС Шибенско-книнске жупаније изабрана је Рашковићева рођака Ања Шимпрага, тако да је и њихово будуће деловање потпуно јасно и потпуно катастрофално за Србе.

Зашто врх СДСС није ништа предузео?

Било би добро да је Рашковић једини споран у врху СДСС. Врх ове водеће српске странке у Хрватској је дирекни саучесник у издаји Рашковића, и то није тешко доказати. Прво. лично Пуповац и Станимировић, на предлог тадашњег министра унутрашњих послова Хрватске Ивана Јарњака, организовали су повратак Рашковића у Хрватску давне 1996. године како би га укључили у политички живот СДСС. Зашто баш њега? Да ли је било тешко закључити ко је Рашковић ако за њега интервенише Јарњак, као некаква супротна страна у преговорима око мирне реинтеграције Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску? Друго, наравно да су знали све о његовом имовинском стању које није примерено његовим примањима, а нису ништа предузели да испитају ствар. За двадесет година нису приметили ништа сумњиво. А како би нешто и педузимали када је и њихово имовинско стање спорно. И, треће, најважније. Није тачно да до завршетка ових избора нису знали да је Рашковић издајник – итекако су знали, али им то није сметало. Сметало им је једино што им је однео један од три мандата у Сабору. Још у јануару 2013. године Јован Ајдуковић, председник вуковарске Наше странке, која окупља Србе из Источне Славоније, изјавио је следеће: „Високи дужносник СДСС Мирко Рашковић, који обавља дужност дожупана Шибенско-книнске жупаније, не налази се у самом регистру бранитеља, али дуги низ година уредно прима војну мировину МОРХ у износу од 7.312,67 куна за изузетан допринос у обрани суверенитета Републике Хрватске. Уверење које му је било неопходно да оствари право на споменуту мировину и које говори о његовом ратном путу од 1991. до 1995. потписао је бивши министар МУП а садашњи председник ХДЗ Томислав Карамарко“. Ајдуковић је тражио од свих политичких и државних субјеката да се изјасне поводом ове тврдње, али се нико није огласио нити дао изјаву. Сви су ћутали, Рашковић, Пуповац и Станимировић, а ћутали су и Карамарко и министар бранитеља Предраг Матић. И како након овога Пуповац и Станимировић могу рећи да нису ништа знали и да их је Рашковић својим понашањем изненадио? Зато питање није да ли су знали, то је јасно, него зашто су ћутали? Ако не дају одговор на ово сасвим нормално питање, биће притиснути елементарном логиком да су морали да ћуте јер су и сами уцењени, подмићени или на други начин компромитовани.

Могу ли Срби да се супроставе?

Чињеница коју више никоме не треба доказивати је да и ово мало Срба што је остало једва опстаје у Хрватској. Њихово политичко удруживање и деловање одвија се уз велике потешкоће и ометања, уз константане ризике и опасности по елементарну безбедност. У тим условима они нису у стању да се сами заштите од перфидног субверзивног деловања јаких и добро организованих и опремљених државних инситуција као што су безбедносне службе. Јаке политичке странке и партије у било којој држави у стању су и саме да се успешно безбедносно штите, мале и слабе ни случајно. Постају рањиве и нестабилне под кишом претњи, уцена, обећања и помићивања, и то се управо догађа са странкама Срба у Хрватској. Зато никога не треба да чуди што се процес исељавања Срба из Хрватске наставља јер је то тајни хрватски пројекат, који се успешно спроводи преко тајних служби. О обрнутом процесу – повратку избеглих Срба – нема говора и неће га бити у догледно време. Инсистирање и притисак међународне заједнице по овом питању више се и не осећа – ако га је икада и било. Србија у свему томе неби смела бити пасивна, а утисак је управо такав. Српске обавештајно-безбедносне службе делују незаинтересовано када је српски корпус у Хрватској у питању. Свакако да њихово велико уплитање у хрватске политичке прилике не би било добро, али исто тако не би требало гледати скрштених руку шта се тамо са Србима догађа. Ако ништа друго, српске службе морају знати ко представља Србе у Хрватској и ко је међу њима издајник. Ако то не знају – а управо је тако – значи да не знају ништа од суштинског значаја за опстанак Срба на подручјима где вековима живе. Срби из Хрватске заслужују да их представљају високоморални, способни и образовани људи са високом безбедносном културом и добрим познавањем начина рада безбедносних служби како би били отпорни на сваки насртај и како би знали да се заштите. Људи који ће знати да препознају подмићене и уцењене у свом окружењу по неким спољним манифестацијама и њиховим поступцима. Који ће имати воље и смелости да такве на време уклоне из политичког живота српске мањине уместо да им дозволе да роваре двадесет година. Не треба очекивати да ће се поново појавити документи слична оним који су раскринкала Рашковића. То је била кардинална грешка хрватске службе безбедности и неће се поновити. Свака служба максимално штити своје обавештајце, па ће тако радити и Хрвати. Након обавештајне афере Рашковић потпуно је јасно да Срби у Хрватској морају направити широку и хитну анализу и интерну проверу својих кадрова. Не само водећих него и по дубини. Јасно је да су хрватске обавештајно-безбедносне службе преко својих шпијуна прошириле и ојачале своју обавештајну мрежу. Не треба ту тражити судске доказе да је неко шпијун јер то могу урадити само професионалне службе са којима Срби у Хрватској не располажу. Довољан доказ је загонетна имовина, чуде привилегије од стране хрватске државе и чудне и нелогичне политичке одлуке. И у науци има посредног закључивања па нико у закључке не сумња. Нико није видео црне рупе у свемиру, али се зна да оне постоје јер снагом своје гравитације савијају светлост.

Прочитајте још:КИНЕЗИ СЕ СПРЕМАЈУ ЗА ВЕЛИКИ РАТ: …али једним оком гледају и на Русију?!ПОЛ КРЕЈГ РОБЕРТС: Ако Русија не успе да пробуди Европу, рат је неизбежанРУСКИ ОДГОВОР ЈЕ СПРЕМАН: Ово је турски паклени план за затварање Босфора и Дарданела

Извор: Нови Стандард