Правда

Братислав Гашић је ласцивним коментаром успео у ономе што ретко коме полази за руком у овој земљи подељеној по разним шавовима: приморао је премијера да га више не покрива и да тако начне јединство владе; ујединио је власт и опозицију, два новинарска удружења, активисте за женску равноправност и пуританске српске традиционалисте. Све је већ речено. Обраћање новинарки било је недопустиво, непримерено, непристојно. Гашићев примитивизам може да одговара Џеју, али не и министру у Влади Србије. Случај је дошао и до "Њујорк тајмса". Бата Гашић у најпрестижнијем дневнику на свету! Али, није тамо доспео као министар, као име и презиме, већ као брука земље чијом војском још руководи. Гашићева креативна надареност није му поручила ни да би могао да понуди оставку. Мора да се сетио како је премијер у време трагедије хеликоптера изјављивао "Не дам Гашића". Тек пошто се суочио са салвама критика, посебно од скандализованог шефа, министар се усиљено "искрено" покајао због коментара који приличи од алкохола улубљеном провинцијском ђилкошу који се кафанским пајташима хвали како се обратио сеоској снаши. Премијеру је превршила чаша. Да ли је то био добродошао повод да пре рока крене у најављену реконструкцију кабинета, није важно. Вучић је овога пута реаговао. Држим да Гашићу не би требало омогућити да поднесе оставку, већ да буде смењен. Једна афера тако коначно добија епилог, али тек треба видети какве ће бити њене дугорочне последице. Наспрам жена, наспрам новинарства и, можда најважније, каква ће искуства из овог случаја извући премијер лично. Ово је прилика да мушка популација, не само у власти, схвати да се поштовање према женама не ограничава на 8. март. У земљи у којој мушки партнер сваких десет дана убије жену, тиме ће коначно почети да се руши примитивна балканска патријархалност, што је чист еуфемизам за потцењивачки однос према женама. Што се новинарства тиче, камо среће да је Гашић једини који се непримерено понео према посленицима професије чија је слобода предуслов сваке демократије. Могу само да замислим какав је однос према запосленима у локалним крушевачким телевизијама чији су власници Гашић & рођаци. Сетимо се Веље Илића. Па и премијер је у сусретима с новинарима знао да губи нерве. Време је да се измени однос према новинарима који нису овде да би се некоме допадали или не, већ да јавности дају информације које власт – то је у њеној природи – покушава да сачува за себе. Политичари су обавезни да одговарају на питања новинара, а не да свако иоле критички интонирано питање проглашавају за покушај државног удара. "Седмој сили", која се у овој земљи гура да клечи у седмом ћошку, треба омогућити да ради свој посао, а то подразумева улогу сталног дежурног који упозорава на разне неправилности, који има право и обавезу да поставља питања. За похвалу је што су пред разним скорашњим насртајима на слободу професије оба еснафска удружења, и УНС и НУНС, солидарно реаговала, како се то од њих очекује. Биће добро ако ово буде почетак промене односа власти према медијима. Мора да постоји одговорност за јавну функцију. За политичаре на власти и у опозицији који себи дозвољавају све. За уреднике и новинаре који бацају блато око себе обрачунавајући се са "стоком репатом". Укратко – за све. Зашто и пре овога нису могли да се чују, само да се чују, они који су Гашића и његов фризерско-одевни појавни облик доживљавали као увреду униформи и еполета које су пред њим стајале мирно? Зар такви гласови нису дошли и до премијера? Тако долазим до дела који ми се чини најважнијим. Шта ће Вучић научити из „клечања” пред извршном влашћу, афере која је одмах обавијена ауром политике? Свиђало се то премијеру или не, ово је прилика да он, премијер, извуче поуку око тога шта може да очекује од неких људи, "најближих сарадника", којима се окружио. Премијер мора добро да размисли какав се имиџ гради око Србије. Мора да схвати да његови контакти са страним државницима, да његово филигранско преговарање у Бриселу, да његови реформски напори нису вест за "Њујорк тајмс". Гашић јесте. Што значи да би морао да се преиспита, да скенерски прође кроз владу и установи где га вреба нова опасност. Премијер мора да се суочи са чињеницом да свако разуман Вучића повезује са Гашићем. Он, Гашић, био је његов, Вучићев, избор. Председник СНС-а би, доследности ради, морао да из своје странке избаци оног несрећника из Крушевца који је, у поданичком заносу, помислио да је упутно да Гашића, Вучића и СНС брани тако што ће новинарку Б92 оптужити да је провоцирала и да је све део шире завере која, подразумева се, наредбодавце има у иностранству. Кад боље размислим, Гашић је у суштини жртва система који га је створио. Система у коме многи сматрају – а то им се у великом броју случајева толерише – да ће своје незнање, необразовање и недостатак елементарне пристојности заштитити зидом бахатости, осионости и примитивизма.