Зашто државе настале после распада СФРЈ не одговарају на захтеве наше цркве. Патријаршија: Сви су углавном "слепи и глуви" на наше молбе и захтеве.
Српској православној цркви у државама бивше Југославије враћено је само зрно од вишемилионске имовине која јој је одузета после Другог светског рата. На списку добара које од Вардара па до Триглава потражују епархије СПЦ је више десетина резиденцијалних и стамбених објеката, земљишта на највреднијим локацијама, као и стотине хектара шума и њива. Процес обештећења Цркве у региону, две деценије од распада СФРЈ, одвија се споро и углавном на штету СПЦ. У Патријаршији кажу да су бивше југо-републике углавном “слепе и глуве” за молбе и захтеве СПЦ, иако је реституција одузете имовине и једна од тековина ЕУ. - Готово све државе плански одуговлаче и опструишу процес враћања имовине. То је довело до тога да се велики део добара окрњи, оштети или заврши у приватним рукама. На црквеном земљишту последњих година ничу државни објекти, спортске хале, стамбени блокови, путеви... Све то отежава и додатно компликује процедуру враћања ових добара - објашњавају у седишту СПЦ. Макар на папиру, у реституцији су најдаље одмакле Србија и Хрватска, мада је и даље враћен само мањи део имовине. Реституција је од старих власника у Црној Гори и БиХ још увек налик - на лепи сан. СПЦ никада није направила јединствену процену одузетих добара, а битку за својину одвојено воде епархије на које се имовина водила пре одузимања. Држава је епархијама у Србији вратила око половине укупног земљишта са списка потраживања, али Црква још чека на 400 објеката, од чега је око 60 у Београду. На листи захтева још увек су велике површине ораница и шума, као и више стотина станова и локала. Недавним решењем Агенције за реституцију, којим је манастиру Студеница враћена својина на готово 1.000 хектара и Карађорђев конак, окончан је поступак реституције за један од најзначајнијих српских манастира. Хрватска, иако чланица ЕУ, још није измирила своја дуговања према Српској цркви. - Имамо власничке листове на хотел “Банија” у Петрињи, Ђачки дом и Хигијенски завод у Карловцу, Музичку школу “Јосиф Руњанин” у Винковцима, Српски дом у Вуковару, али и више објеката у Даљу, Дарувару, Шибенику и другим градовима - набраја загребачки парох Александар Обрадовић. - У самом центру Загреба потражујемо четири стамбено-пословне зграде са око 40 станова. За разлику од Хрватске, где закон о реституцији постоји макар на папиру, Црна Гора ове прописе чак ни нема. А црквено је било и земљиште на коме се данас налази стадион Будућности и гробље “Чепурци” у Подгорици, али и Његошева Биљарда на Цетињу. Највише поседа одузето је манастиру Острог. У Митрополији црногорско-приморској кажу да је велики део имовине одузет на силу и без икаквог папира, што отежава потраживање. Враћање одузете имовине ништа боље се не одвија ни у Босни и Херцеговини. Закон о реституцији са оне стране Дрине не постоји, па готово да не постоји шанса да СПЦ поново газдује својим добрима. - Највећи нам је проблем што већ годинама не можемо да вратимо власништво над зградом Богословије у Сарајеву - каже ђакон Митар Танасић из Сарајева. - Потражујемо и око 60 станова, који су, у међувремену, откупљени и чији корисници данас имају својину над њима. На списку потраживања Митрополије дабробосанске је и изузетно вредно земљиште на Миљацки. На Кошеву су на црквеном земљишту изграђени спортски објекти и вијадукт, а и градско гробље је на простору на који тапију има СПЦ. Хрватска последњих година постепено враћа одузету имовину. СПЦ су после пуно бирократских мука враћена добра углавном мање вредности. СПЦ у овој земљи има тапије на 700 хектара земље, највише у Епархији осјечко-пољској и барањској, 2.300 хектара шума, у епархијама горњокарловачкој и славонској, 17 зграда, 27 парохијских домова и црквишта... Најмање проблема са реституцијом било је у Словенији, где су Српској цркви одузете свега две парцеле у Цељу и Марибору, од чега јој је враћена само једна.
Удари на црквену имовину
Црквена имовина у новој Југославији развучена је током аграрне реформе из 1945. године. СПЦ остала је тада без 70.000 хектара плодне земље и шума. Цркве су по том закону задржале само по десет хектара, а цркве и манастири од изузетне историјске важности три пута више. Нови удар уследио је 1958, када је донет Закон о национализацији. Верске заједнице остале су тада без 1.181 зграде, махом конака, станова и локала. Највећи део ове имовине данас је у приватним рукама, у које је доспео симболичним откупом или додељивањем од стране државе.
Прочитајте још:
Извор: Новости
