Правда

Ових дана о Мирку Рашковићу као хрватском шпијуну много тога је речено што не треба понављати. Као и у свакој другој великој обавештајној афери, пошто се дигла велика медијска прашина, нове чињенице и нови докази излазе на светло дана и дају додатну тежину и димензије комплетном случају. На почетку се мислило да је у питању ситни жбир, али се на крају показало да је у питању један од најважнијих хрватских обавештајаца уопште. Обавештајац преко кога су се реализовале ствари од стратегијског интереса за Хрватску и током рата и током мира. Радио је на најважнијим хрватским пројектима, као што су стицање независности и етничко чишћење Хрватске. Важнијих задатака од ових Хрватска није имала, тако да треба одбацити све сумње у погледу тога шта је Рашковић стварно био или да му се придаје већа важност него што заслужује. У Србији и међу Србима у Хрватској влада неверица када су у питању размере издаје Мирка Рашковића и његовог обавештајног рада против Срба а у корист Хрватске. Многи се питају да ли је могуће да је све то тако било или је у питању нова игра и ново подметање хрватске државе како би се поделио, посвађао и ослабио српски корпус у овој држави. Било би добро да је тако, јер то би биле тренутне и краткорочне последице по Србе, које се лако могу превазићи. Међутим, истина је непобитна и неумољива – Рашковић је већ 25 година један од најважнијих хрватских шпијуна. Ни једну реч од онога што је речено Рашковић није демантовао. Док га новинари траже, крије се и не даје изјаве. Појавио се једном или два пута пред новинарима окружен пријатељима из ХДЗ, који га чувају као телесна гарда, и дао кратку изјаву искључиво о српском мандату којим располаже. Да су резултати избора у Хрватској били другачији и да је већину добила једна странка, неважно која, Рашковић не би био проваљен. У ситуацији када су избори „пата карте“ и када се и једна и друга страна хватају за сламку, свесно или несвесно, жртвован је Рашковић да би се ослабила друга страна коју је требало спречити да формира владу. Одакле онда неверица и међу Србима када је све јасно и документовано? Вероватно они који су потегли и обелоданили његову тајну прошлост шпијуна нису ни знали какав је калибар био и колико је још увек као шпијун значајан за Хрватску у обрачуну са српском мањином. Рашковић је рођен у селу Рашковићи, које је готово спојено са Книном. Завршио је занат за бравара и радио као помоћник машиновође. Политичку каријеру одредила му је политичка школа, коју је завршио у Кумровцу, након чега је напредовао по политичкој линији. Радио је у Заједници општина у Сплиту, али је на почетку рата прешао у Книн. Није далеко од безбедносне и обавештајне логике да је некадашња републичка СДБ Хрватске ангажовала Рашковића за сарадњу пре рата и да су наставили и када су ову службу преузеле и преусмериле њен рад проусташке снаге из десног крила ХДЗ. Сасвим је могуће и чини се потпуно логично да су га припремили и плански послали из Сплита у Книн. У новим условима сарадник је постао обавештајац. Након обављеног обавештајног и деструктивног посла у Книну током хрватске злочиначке војне операције „Олуја“ дошао је у Београд, али се 1996, по идеји тадашњег министра унутрашњих послова Хрватске, Ивана Јарњака, а по позиву Милорада Пуповца и др Војислава Станимировића вратио у свој стан у Книну. Како сада пишу хрватски медији, у стану му није фалило ништа, ни колико утичница са зида, јер је током „Олује“ хрватским јединицама стигло наређење са врха да се тај стан посебно чува. Постоје Срби добри обавештајци који раде као оперативци у страним земљама, али имају свој кодекс, рекло би се и част – пристају све да раде, против свих и свакога, али никада против свог народа. Класични шпијуни свесно раде против свог народа и државе, али скоро редовно сами за себе налазе некаква траљава оправдања како то раде да би народу било боље, због промене режима, друшвеног уређења и сл. Најгора категорија међу њима су ипак они који су у стању да против свог народа раде у рату, да наводе непријатељску ватру на своје саборце и народ који штите, да коригују ватру да би што више људи погинуло на његовој страни и да тако чувају животе противника. Такви људи су стварно, по свим критеријумима, последњи шљам, а такав је управо био Мирко Рашковић.

Неспретни покушај СОА

Хрватска Сигурносно-обавјештајна агенција, СОА, сада има велики проблем да сачува елементарни углед свог човека бар међу Хрватима (о угледу међу Србима више нема говора), међу онима којима је чинио добро на рачун својих сународника, али без успеха. Хрвати кажу: „Да је ваљао, био би са својима“. Или: „Не може он вољети ни туђе ако своје не воли“. Што се СОА више упиње да му помогне, он све више тоне у блато. Чак покушавају да га кроз медије прогласе за хрватског хероја иако због тога морају да износе нове детаље из његове обавештајне каријере. Све у очекивању да ће га бар Хрвати прихватити јер негде мора и даље да живи и да има комшије. Тако кажу да је као важан хрватски шпијун одликован и награђиван, да му је некадашњи министар унутрашњих послова Шиме Лучин дао потврду о припадности служби безбедности Хрватске и пиштољ са посветом због посебних заслуга у одбрани Хрватске. Дословно кажу: „Рашковић је, према налогу хрватске тајне службе, утицао на политичку и војну структуру да мењају и ублаже одлуке опасне по Хрватску. Он је херој јер је својим радом спасио много живота“. Иако је ово помало увијено и на први поглед нејасно саопштење за јавност, није га проблем разјаснити. У њему се жели рећи да Рашковићева задужења нису била само обавештајна него мого шира. Значи, инструисала га је Сигурносно-информативна служба, СИС (хрватска војна служба безбедности у то време) како да деструктивно делује у српској средини и како да као официр ослаби положаје за одбрану и морал у српским командама и јединицама. Јасно је да је по директиви ширио дефетизам и панику како би хрватске снаге што лакше заузеле Книн. Овај град јесте лако заузет, али за то постоји много разлога и не би све требало приписивати Рашковићу иако је он несумњиво врло квалитетно урадио свој прљави посао. Док хвале и истичу заслуге Рашковића шефови СОА у исто време покушавају да ублаже његову срамоту и бламажу међу српским народом тако што су изнели нови званичан податак – да је Рашковић за њихову обавештајну службу радио само у периоду од 1991. до 1995. године. Тако испада да се зло које је учинио догодило давно. Што ће рећи – што је било, било је, сада је то други човек. Наравно да то није тачно, тако да ни та нова неспретна акробација СОА неће успети никога да завара. Рашковић је био и остао до данас њихов важан обавештајац са широким опсегом деловања. Да није тако, не би лично министар унутрашњих послова Хрватске интервенисао да се он врати у Хрватску. Поред обавештајних података, који се подразумевају, његов посао је био деструктивно деловање међу српским становништвом и свим српским организацијама и странкама и након рата. Тешко је побројати шта би то све могло да подразумева, али једно је сигурно – имао је важну улогу у етничком чишћену Срба из Хрватске, посебно са подручја Книна и Далмације, како у рату, тако и нако рата. За СОА наравно није више битан Рашковић, па ни његова судбина, али су схватили да разбуктавањем ове афере долази у дирекну опасност не само њихова обавештајна мрежа међу Србима у Хрватској него и у Србији и БиХ, па и комплетна обавештајна стратегија. Зато свог агента, који је потпуно изгубио објективне услове за даљи рад, морају збринути, заштитити и тако све заташкати како би све остало на овом нивоу штете која им је већ нанета. Истовремено, морају га изоловати, па и чувати да до њега не допру српске службе са циљем прикупљања информација. СОА би највише одговарало да Рашковић нестане јер би за њих баш било незгодно када би он одлучио да се исповеди и отвори душу. Не чувају они Рашковића што се стварно плаше за његову безбедност, него да не би у психичком растројству, које се види на свакој његовој слици након провале, рекао нешто што ће им нанети још већу штету. Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић међу првима је схватила да је нарушен безбедносни систем Хрватске (није она џаба службовала у централи НАТО). Затражила је од Уреда Вијећа за националну сигурност да хитно проведе надзор над радом СОА. То сигурно значи да ће у овој тајној служби бити смењивања. Прва ствар коју морају испитати јесте како је строго повељиви акт са пдацима о раду њиховог обештајца доспео у новине и како је са тог акта скинута ознака поверљивости. Јер ко ће убудуће радити за безбедносну-обавештајну агенцију која у новинама објављује податке о својим обавештајцима.

Срби ће још дуго трпети због Рашковића

Из онога што је до сада испливало у јавност може се закључити да се Рашковић након повратка у Хрватску, по инструкцијама СОА, уз помоћ локалних лидера ХДЗ, вешто маскирао у српског патриоту високог ранга – као један од лидера СДСС, водеће српске странке, и истовремено као српски представник у хрватским институцијама власти – као дожупан Шибенско-книнске жупаније. Тако су његове могућности за мирнодопско деструктивно деловање биле неограничене. Могао је да поставља, смењује, запошљава, отпушта, обећава, комбинује – многи кажу да јесте био прави стручњак за којекакву комбинаторику и „ситан вез“. Тачне су тврдње оних који га данас бране да је неким Србима и помогао да се врате у Хрватску или да реше неке друге проблеме, али је његов крајњи учинак био погубан за Србе. Све је рађено у сарадњи са ХДЗ, тако да „непоћудни“ оду, а да се прогнани Срби никада не врате у Хрватску. Чак да се Рашковић потпуно макне из јавног живота српске мањине, што се неће догодити, његов утицај ће се дуго осећати по питању безбедности и статуса српског становништва. Он је потпуно контролисао српске општине у Шибенско-книнској жупанији: Ервеник, Кистање и Бискупију, донекле и Цвиљане, где је постављао и смењивао кадрове. Тако је недавно сменио старе и поставио млађе пробране људе на кључна места. Наравно да то није урадио без договора са СОА и његова активност личи на инсталирање агентуре. У сарадњи са градоначелницом Јосипом Римац из ХДЗ, потпуно је контролисао и Србе у Книну. По питању деструктивног деловања према Србима повратницима проширио је свој утицај на целу Хрватску тако што је у Државни уред за обнову и стамбену изградњу у Загребу, где се решава судбина имовине многих Срба, преко својих веза поставио Мирелу Станић. Она је иначе његов кадар из Книна јер је пре тога радила на месту директора за комуналне делатности у овом граду. Како је Рашковић успевао да поставља своје људе и ван Книна само се може претпоставити да је то радио преко СОА и ХДЗ. Од оних које је представљао и тобоже штитио правио је слепе послушнике, какав је и сам био. Припремао их је за потпуну покорност јачем, у конкретном случају ХДЗ, што у перспективи може да значи нешто о чему Хрвати вековима сањају – да од Срба направе Хрвате православне вере. Не треба заборавити да ће Рашковић и у наредним годинама, као и до сада, „бранити“ интересе Срба – да ли као самостални саборски заступник српске мањине или као представник Срба у регионалној власти – као дожупан у Шибенско-книнској жупанији.

Србија мора ојачати службе, хитно!

У Хрватској случај Рашковић губи конотације обавештајне афере и све се више приказује као обичан постизборни скандал трговине мандатима. То није случајан, него смишљен заокрет како би се пажња одвукла са веома битног на споредно, јер обавештајна афера Рашковић потпуно разоткрива перфидану тајну операцију етничког чишћења српског народа, где је злочиначка војна операција Олуја била само једна фаза тог давно дефинисаног пројекта. Тај пројекат је дефинисан на седници хрватског политичког и војног врха одржаној на Брионима 31. јула 1995. године, чији су делови доспели у јавност преко фамозних „Бријунских транскрипата“, који су на сличан начин, као строго поверљиви материјал, нечијом грешком процурели у јавност. Детаљним изучавањем Рашковићеве издаје и његовог ратног и поратног пута видело би се како је Хрватска својим тајним и јавним деловањем успела да од конститутивног народа своје државе створи безначајну националну мањину, а да јој нико на Западу за то није приговорио а камоли осудио њихов поступак. Ако неко обавештајну аферу Рашковић види искључиво као напад на Србе из Хрватске, тај је у великој заблуди. Ради се о специјалном рату против српског корпуса уопште, па тако и против Срба у Републици Српској и у Србији. Док су српске обавештајно-безбедносне службе (агенције) ослабљене кроз разне реорганизације и преформације, као и кроз драстична ограничења делокруга и примене тајних метода рада, хрватске су напредовале у сваком смислу – и бројчано, и кадровски, и технички, без икаквог ограничења делокруга и у Хрватској и у иностранству. Неко у Србији мора да се упита зашто су њихове обавештајне активности далеко најизраженије на територијама где живе Срби? Шта стоји иза таквог усмерења њихових тајних служби ако већ од стране Срба не постоје баш никакве агресивне намере и планови? Одговор се намеће сам по себи – територијалне претензије. Највећа грешка, која се већ догодила у прошлости (а само се будала два пута спотакне о исти камен), била би потцењивање снаге и могућности тајних служби Хрватске. Оне су јаке и предимензионисане, што у свом сопстеном интересу, што у интересу НАТО. Код супростављања не би било добро имати у виду само њихову техничку супериорност, јер су уласком Хрватске у НАТО у том смислу значајно ојачане, него и њихова тактичка и стручна унапређења. Они су у ситуацији да обједине и комбинују три начина рада тајних служби и да изаберу оно што им највише одговара – начин рада бивше СДБ Хрватске, начин деловања и наступања обавештајних служби НАТО, чије су курсеве и школе прошли, и прљаве методе некадашњих усташких организација бивше екстремне емиграције, јер су у тајним службама запослили бивше емигранте. Ако наше обавештајно-безбедносне агенције овоме не посвете довољно пажње, доживеће непријатна изненађења. Проусташка власт у Хрватској неће се никада одрећи свог трећег стратешког циља, поред успостављање независне и етнички чисте Хрватске – изласка на границе бивше Павелићеве НДХ. Значи, у питању је Војводина и БиХ у целини, као „трбух Хрватске“. Значи, први потез српске Владе требао би бити јачање обавештајно-безбедносног система као значајног елемента одбране. Сем тога, ојачане агенције ће својим подацима и проценама сигурно допринети лакшем доношењу тешких одлука у будућем политичком вођењу државе. Обавештајна афера Рашковић је одлична прилика и још бољи разлог да се раскринка и разбије хрватска обавештајна мрежа у Србији и на српском територијама. Ко не види да смо обавештајно премрежени, тај не види ништа. Податке који су процурели неопрезношћу СОА искористила би свака озбиљна контраобавештајна служба (агенција), па не видим разлога да то не учини и наша. Нису више у питању Срби из Хрватске, него и остале српске земље и територије. Српски лидери у Хрватској треба да положе рачуне српском народу, шта су и у чијем интересу радили. Не треба генерализовати, али околности налажу да сваки српски лидер и представник у Хрватској треба да прође проверу исправности свог деловања код сопственог народа. Треба са њима разговарати јер ће се тако тајне акције тајних служби Хрватске даље разоткривати. Не треба се обазирати на хрватске ставове по том питању, јер њиховој дрскости нема краја, и у стању су да ове прљаве игре својих тајних служби прикажу као њихову унутрашњу ствар, где нико не треба да се меша. Србија нема разлога да жмури када је обавештајно вршљење хрватских служби у питању зарад неких добросуседских односа који и онако нису на високом нивоу. Ако цео Запад неће да види да су Срби у Хрватској и Срби на Косову већ деценијама најугроженија популација у Европи, Србија и поред својих великих проблема мора још више да ради на томе да то докаже, јер то нема ко други да уради. Кратке вести и репортаже о обавештајној афери Рашковић у српским медијима нису довољне да се схвати право стање ствари, јер недостају анализе узрока и последица из којих би се извукли закључци. Српски медији наседају на покушаје у Хрватској да се обавештајна афера прикаже као постизборни скандал, јер углавном преносе оно што објаве Хрвати, па и мање од тога. Као да неко једва чека да се та тема скине са дневног реда. По свему судећи, то ће се и догодити, али то само води у ново самозаваравање и илузију да је све у реду.

Прочитајте још:Како је откривен хрватски шпијун међу српским посланицимаЛАЗАНСКИ: Неутронско оружје у Сирији?

Извор: Нови Стандард