Правда

Пренемагање премијера како није ока склопио док се одлучивало о уласку Косова у Унеско, није политика. То је позоришна представа, лицемерје и што је најгоре од свега, потпуна лаж. Јер исти тај премијер је потписао споразум у Бриселу по коме се обавезао да Србија неће ометати чланство Косова у међународним институцијама. Да ли је премијера ухватила амнезија? Како је могуће да се премијер није сетио да постави питање надлежности над српском културном баштином, нашим црквама, манастирима, споменицима културе, пре него што је потписивао споразуме. Рецимо, пре споразума о телефонском позивном броју или енергетици? Зашто је на њих пристао пре него што је решио питање културне баштине? Јер време за решење тог питања је било тада, не сада када су споразуми већ потписани. Да смо решили то питање, питање надлежности над нашим споменицима културе, чланство Косова у Унеско нас и не би погађало. Зашто би нама био проблем да албанске културне споменике на Косову штити нека косовска културна институција? Уместо да гурамо главу у песак, хајде да погледамо чињеницама у очи Територија Косова и Метохије је правно постала део државе Србије након балканских ратова. Међународним уговором. Краљевина Југославија је између два рата насељавала Косово и Метохију. Између осталих и мој деда је са породицом двадесетих година прошлог века из Црне Горе дошао у општину Дечане. Тамо ми се и родио отац. Након другог светског рата, нова власт није дозволила повратак наших људи на Косово. За време социјалистичке Југославије, демографска слика се значајно променила, што као резултат исељавања Срба и других неалбанаца, што као резултат изузетно високог наталитета Албанаца. Током ратова 90-тих, наша држава се на КиМ није понашала као држава. То што је ОВК чинио злочине над Србима на КиМ није оправдање да држава Србија прикрива и штити убиства и злочине над албанским цивилним становништвом и да разне службе шаљу криминалце да пљачкају и застрашују. Држава не може да штити, кажњава и пресуђује по националном кључу, јер онда није држава. Таквим понашањем држава Србија је дала изговор свима који имају интересе супротне интересима Србије да укину надлежност државе Србије над територијом Косова и Метохије. КиМ је правно престао да буде део правно-политичког система државе Србије од изгубљеног рата, Кумановског споразума и капитулације Србије 1999. године. Надлежност над КиМ је прешла на Савет безбедности Уједињених нација на основу Резолуције 1244. То је такође међународни уговор који су писале заједно западне силе и Русија. Промењено је и име, тако да је од Косово и Метохија остало само Косово. По том новом међународном уговору је јасно да Косовом не управља држава Србија и њене институције и да на Косову не важе закони Србије. Та резолуција међутим не каже да је Косово независна држава или да ће то постати. То су велике силе оставиле за своја даља међусобна натезања. Иако су креирале Резолуцију 1244, западне земље је на терену не поштују. Потпуно игноришу делове резолуције који говоре о статусној неутралности и правима државе Србије на Косову. И ту ништа не можемо. Ту ни Русија, нити било која друга земља на свету ништа не може. Русије нема на Косову. Ни Бразила, ни Индије, ни Шпаније, ни Аргентине. Запад од Косова на терену, данас, прави независну државу. И ту нас нико ништа не пита. Поред Запада који форсира прављења независне државе од Косова, ово противправно отимање Косова је и у интересу Русије. Русија је заједно са западом креирала резолуцију 1244. Русија се на пример Косова позвала кад је анектирала Крим. Руси чине преко 90% грађана Крима, исто као што данас, након етничког чишћења из 2004. године, Албанци чине преко 90% грађана Косова. Чињеница је да је Крим био руски и да га је Хрушчов 50-тих година прошлог века комунистичким декретом пренео Украјини. Али је такође чињеница да је Русија признала све пост-совјетске републике у њиховим тадашњим границама. Једино правно оправдање анексије Крима је противправни преседан који је Запад направио на Косову. Уз сагласност Русије која се није противила Резолуцији 1244. Косово може званично и правно постати међународно призната независна држава или новом одлуком Савета безбедности, или одлуком Србије да призна Косово. Трећи начин не постоји. Чињеница да је Косово признала већина држава чланица Уједињених нација ништа не мења на чињеници да је међународни правни статус Косова и даље одређен Резолуцијом 1244 и да Косово формално и правно није међународно призната држава. Резолуцију 1244 су писали и Запад и Русија. Такође је тачно да на терену држава Србија нема никакав утицај, осим на северу. Оно што јесте проблем, оно што нас историја учи је да се на крају велики увек договоре. Цену плате мали. Ми смо мали.

Прочитајте још:Покрет Двери подржао захтев портала БебацТИХА РЕВОЛУЦИЈА: Парламентарни избори у Шпанији – стижу Подемос и Сиудаданос

Ово су све биле чињенице. Шта нам је онда чинити? Спољна политика сваке успешне земље је заснована на јасно исказаним интересима и разумевању интереса других земаља. У спољној политици, исто као и у економији, не постоје пријатељи. Постоје само интереси. Шта су конкретни интереси Републике Србије на Косову?

1. Суштинска аутономија, не ЗСО, као гарант останка и опстанка Срба и других неалбанаца на Косову
2. Заштита свих људских права Срба и других неалбанаца на Косову
3. Надлежност Србије над српским споменцима културе на Косову
4. Заштита имовинских права како физичких лица, тако и свих правних лица и цркве
5. Очување и јачање економских и свих других веза са Косовом

Ове интересе све друге земље могу да разумеју. “Косово је срце Србије” нико не разуме, јер емоције нису предмет преговора. Против ових преговарачких принципа заснованих на интересима Србије приликом решавања питања Косова, нико, па ни земље запада, не могу да имају ни један аргумент. Јер се ради о неспорним, цивилизацијским вредностима на којима су и њихове земље засноване. Основ и предуслов сваке успешне политике у 21. веку је економска снага Једино економски јаке земље могу да воде смислену спољну полику. Србија већ деценијама има неспособну власт која није у стању да води рачуна ни о сопственим грађанима, а камоли о другим. Да би Србија постала лидер у региону, мора прво себе да доведе у ред и да изгради јаку домаћу привреду. Ка таквој земљи други гравитирају и не беже од ње. Предуслов решења свих наших проблема јесте економија. Она не решава одмах проблеме у образовању или урушеном правосуђу. Али је предуслов њиховог решавања. Не обратно. Од Србије нико не тражи признање Косова. Али на терену се отима имовина наших грађана и правних лица, ускраћују се имовинска и угрожавају људска права неалбанаца. Србији је потребна политика која ће то спречити и одбранити наше легитимне интересе. Политика Коштуничине, Тадићеве и Вучићеве владе је политика гурања главе у песак и замајавања гласачког тела. Док је глава Србије дубоко у песку затрпана бесмисленим флоскулама, губимо сва наша неспорна права на Косову. Јер их наша партократија не штити. Она штити себе и своју власт. Шта ту грађани који ово виде и разумеју могу да ураде? Да гласају другачије. Тога се партократија највише и боји. Србији је потребна државотворна политика окренута ка истинским интересима државе Србије. То може да се промени само на изборима. Извор: Недељник