Правда

Заправо, велики је проблем што ниједна од двеју страна није јасно дефинисала свог противника. САД, са свим америчким институцијама и експертима, никада нису дефинисале ко је све тачно терориста. Када је својевремено председник Џорџ Буш млађи прокламовао свој кредо „ко није са нама, тај је против нас“, он то „против нас“ напросто није описао. Ни друга страна не дефинише јасно противника. У принципу, то је „Запад“, али сваки огранак тероризма, већ према свом географском положају и историјским искуствима, дефинише свој „сопствени Запад“. За терористе на Кавказу и оне у Сирији Руси су тај „Запад“, за индонежанске исламисте то је Аустралија, за мароканске радикалне исламисте то су Шпанци. Али нико од њих, вероватно, не би пропустио прилику да удари у центар Запада, у САД. Муџахедини су својевремено доведени у Авганистан уз активну помоћ пакистанске и америчке тајне службе. Касније су се вратили у своје арапске државе да би се тамо борили против сопствених режима. После „Пустињске олује“ 1991. међу арапским режимима владала је нека врста саучесничког ћутања, јер тај рат не би био могућ да неке арапске земље нису америчкој војсци ставиле своју територију на располагање. Арапско јавно мњење, не само међу исламистима, део одговорности за све што се касније догађало и догађа у Ираку, приписује и сопственим режимима. Крајем деведесетих година прошлог века имиџ милитантних исламиста у арапском свету био је углавном доста лош. После 11. септембра и рата у Авганистану и Ираку, углед им је порастао, као некој врсти „бораца за ослобођење“ од стране окупатора. Они се сада представљају не само као борци за остварење исламских принципа, већ и као национални покрет за ослобођење од окупације. Припадници Исламске државе не долазе из средњег века, иако се то често управо тако описује. Њихова употреба интернета и друге информативне логистике показује да у неким аспектима функционишу модерније од неких политичких снага у арапском свету. Доста дуго се говорило о мрежи Ал Каиде – да ли је то организација, одређена идеологија, више група или ћелија различито територијално распоређених, са главним штабом, или без њега. Исто је и са Исламском државом, која се у међувремену развила у својеврсну идеју која се ширила, односно ширио се њен модел све док Русија није одлучила да се у Сирији војно умеша. Уствари, догађаји у Паризу су показали да када је Исламска држава у питању постоји пуно огранака и власника лиценци, али само је један "јеловник". Попут Мекдоналдса. Да би се добила лиценца, мора напросто негде да се нападне и да се после напада себи да неко маштовито име, које је на неки начин у вези са Ал Каидом. Тако је огранак већ створен. Однос између исламског и западног света несумњиво је компликован. Разлог томе није толико у принципијелним супротностима колико у трауматичним дешавањима у муслиманском свету током прошлог века. Тада су колонијалне силе донеле у арапски свет своје концепте секуларних демократских држава и тржишне економије, а елите тих земаља биле су тиме одушевљене. Ипак, многе људе успех тих идеја није ни дотакао, они су имали потешкоће да нађу посао. Исламске радикалне и мање радикалне групе брзо су успуниле рупе, оне су посредовале у образовању и у медицинској нези, све у име ислама. Управо из тог мирољубивог доброчинства израсли су исламски радикали, као некада бољшевици у Русији. Наравно да већина Арапа не одбија глобалне вредности као што су демократија, људска права и социјална правда. Но, раширио се осећај фрустрације и понижења због свега онога што се на Блиском истоку догађало и догађа, због тога што у арапским државама изостаје прогрес, а Арапи генерално сматрају да су искључени из благослова глобализације тамо где их има. Насиље користи мањина која користи дубоки осећај понижења у арапском свету. То није израз сталног сукоба култура, али ако у развијеној Европи нпр. крава живи са 2,5 долара дневно, а у неким арапским земљама човек живи са мање од једног долара, онда нема чуђења што има тероризма. И тај се осећај понижења шири и међу муслиманима на Старом континенту, у предграђима великих градова где екстремисти регрутују свој подмладак. Неофундаменталисти се боре против глобализације, али су заправо њен производ. Имами кажу: „Твој осећај изолованости је твој благослов, ти си сада спреман да научиш праву науку ислама“.

Прочитајте још: 

• Мирјана Бобић Мојсиловић: Ово нема ни код Нушића
• “Косово је срце Србије” нико не разуме
• ДУГИН: Долази време за враћање наших светиња – Свете Земље, Константинопоља, Кијева

Извор: Политика