Правда

Иако Британци нису изменили своје законодавство, они годинама једноставно не примењују одлуке суда у Стразбуру, упркос томе што су међу првим чланицама Савета Европе потписали Конвенцију о људским правима, која је ступила на снагу 1953. године. Незадовољство надлежностима овог суда једна је од тема коју Камерон користи у преговорима са Бриселом, захтевајући промену обавеза Велике Британије према ЕУ, како би уопште остала у овој заједници. Нови руски закон о заштити уставног поретка проистекао је из летошње одлуке Уставног суда да ће се свака одлука Европског суда за људска права у Стразбуру појединачно разматрати како би се утврдило да ли је у складу са руским законодавством. Тако ће званична Москва моћи да одлучи да ли ће пресуде суда у Стразбуру спроводити у целости, делимично или их неће спроводити уопште. Новим законом је предвиђено да на одлуке овог међународног суда извршни органи Русије могу поднети жалбу Уставном суду "како би обезбедили заштиту руских интереса"”. Путинов потпис на овај закон прошле недеље је изазвао бурне реакције невладиних организација, попут Хјуман рајтс воча, који сматра да ће овим потезом руских власти бити "осујећена могућност да жртве кршења људских права у Русији пронађу правду путем међународних тела". Другачији став према овом међународном суду почетком децембра имала су 434 од 438 посланика доњег дома руске Думе, гласајући за закон који одлуке Уставног суда Русије ставља изнад пресуда међународног суда у Стразбуру. У дискусији пре гласања изнете су примедбе да велики број пресуда овог суда "дерогира суверенитет Русије као државе". Потписујући Европску конвенцију о људским правима 1996. године, Русија је признала јурисдикцију Европског суда за људска права и обавезала се да ће извршавати његове одлуке. Иако суд у Стразбуру није највиша инстанца у односу на националне судове потписнице конвенције, његове одлуке су обавезне за извршење за чланице Савета Европе. Уколико извршно тело Савета Европе утврди да нека земља континуирано не извршава пресуде, она се може суочити са различитим врстама санкција и политичког притиска, од слабљења утицаја у овој европској организацији до избацивања из ње. Одлука да европско правно тело не може да диктира државама садржај њихових устава, у Русији је питање суверенитета. Као што је и у Великој Британији, Француској или Мађарској. Русија сматра да је прошлогодишња пресуда суда у Стразбуру, према којој је она дужна да плати скоро две милијарде евра акционарима нафтне компаније "Јукос" – управо политички и економски притисак. Један од акционара је бивши руски нафтни тајкун Михаил Ходорковски, који је богатство стекао деведесетих година, тргујући националним ресурсима. Ухапшен је у октобру 2003. године и осуђен у два процеса за утају пореза, финансијске проневере и прање новца, а "Јукос" је преузела државна нафтна компанија. После 10 година проведених у затвору, Путин га је помиловао 2013. године. Од тада Хордоковски живи у Швајцарској и финансира руску опозицију. Управо по овој пресуди суда у Стразбуру и Арбитражног суда у Хагу летос су у неким земљама ЕУ замрзнута руска државна имовина, зграде дипломатских представништава, банке и приватни рачуни. Русија је одговорила поновним отварањем случаја "Ходорковски" због оптужби да је 1998. наредио убиство Владимира Петјукова, градоначелника Нефтејуганска, и још двојице људи који су у то време били конкуренција "Јукосу". Још крајем маја прошле године, председник руског истражног одбора у тужилаштву Александар Бастрикин је предложио промену руског устава како би се "окончао примат међународних закона". Он је рекао да је принцип супериорности међународног права над домаћим уведен 1993. године (у време владавине Бориса Јељцина) "због јаке подршке америчких саветника", назвавши то "саботажом Русије". Бастрикин је рекао да, упркос наметању примата међународног права Русији, САД ни саме не прате овај принцип у свом правном систему и да већина европских нација у Савету Европе у својим уставима нема општеприхваћене норме. Он је подсетио да се међународно право делимично или никако не примењује у Великој Британији и неким другим државама (Француској), које користе англосаксонско право. Исте оптужбе изнела је у јануару 2012. године Парламентарна скупштина Савета Европе, оптуживши Велику Британију и Француску да ометају приступање ЕУ (као организације) Европској конвенцији о људским правима. Тада је, обраћајући се посланицима Парламентарне скупштине Савета Европе и захтевајући реформу Европског суда за људска права у Стразбуру, Камерон изговорио ону реченицу с почетка текста. Додао је да националне владе и судови морају да поврате овлашћења која су изгубили последњих деценија. Британски конзервативци инсистирају на томе да пресуде суда у Стразбуру о забрани депортације осумњичених криминалаца или илегалних миграната – доводе Британију у ситуацију да не може да контролише властите границе. А контрола граница у ЕУ је ове године постала приоритет држава чланица. Темељи заједничког европског законодавства почели су озбиљно да се љуљају још пре великог мигрантског таласа. Мађарски премијер Виктор Орбан је овог лета због једног унутрашњеполитичког разлога покренуо дебату око увођења смртне казне, иако је она у ЕУ забрањена. Сличан бунт је уследио и када је Бриселу ставио до знања да будући Трансатлантски трговински споразум између САД и ЕУ неће моћи да има супремацију над националним законодавством. Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер га је назвао диктатором, а неки западни медији су га упоредили са Путином.