Правда

Генерално мишљење да нуклеарни рат није могућ данас више не важи. То јесте апсурд нашег времена зато што су размишљања да је он немогућ била исправна, будући заснована на аксиомима војне науке – да је нуклеарни рат бесмислен зато што се њиме не могу остварити никакви ратни циљеви. Једини његов смисао, мислило се, јесте у бесмислу тоталног уништења човечанства, што је прихватљиво само као претња и одвраћање, али не и као реализација. У дугом периоду хладног рата и равнотеже нуклеарног страха обе стране су схватиле да је време као фактор најважнија ствар и да је основа сопствене безбедности оставити довољно времена противнику за нуклеарни противудар. Успостављени су „црвени телефони“ и било је довољно времена да се утврде стварне намере противника, да се разјасне неспоразуми и грешке и, ако је стварни напад у питању да се изврши противудар. Уништене су ракете малог и средњег домета, које су нарушавале овај временски минимум. Основ светске безбедности биле су равнотежа страха и могућност нуклеарне одмазде, уз планове о постепеном смањењу и међусобној контроли и инспекцији договореног броја лансера и нуклеарних бојевих глава. Сва очекивања и надања нарушиле су САД и нуклеарно разоружање учинле немогућим. У ситуацији нестанка једног од два војна блока, у интересу мира и стабилности елементарна војна логика налагала је гашење и другог. Али САД не само да нису расформирале НАТО него и даље раде на његовом ширењу и јачању. У новим геостратешким условима од две могуће варијанте изабрали су погрешну – веома опасну. Уместо мира, сарадње и партнерског односа са Русијом, одлучили су да иду до краја и да је на неки начин поразе. Уместо обостраног и општег просперитета, који се отвара у нормалним односима са Русијом, Американци је ометају на сваки начин, на општу па и сопствену штету.

Илузија ракетног штита

Тај став заснован је на процени да до сукоба са Русијом пре или касније мора доћи не само због традиционалног неповерења него и због огромних природних ресурса Сибира, који су толико велики да их неки важни људи на Западу сматрају светским, а не руским потенцијалом. Тако се јавила прва катаклизмична војна стратегија, коју су дефинисале и лансирале САД. Она подразумева ширење НАТО пакта на исток и нуклеарно опкољавање Русије, где би полуокружење од Турске, преко Бугарске, Румуније, Украјине и Пољске до Балтичких земаља била прва фаза наступања. Друга фаза је инсталирање противракетних система „Патриот“ (и других система) што ближе границама Русије, који ће стављањем у оперативну употребу чинити популарни противракетни штит. Назив „штит“ или „кишобран“ је смишљено одабран јер треба да пружи илузију о потпуној безбедности јер ће наводно неутралисати сваку нуклеарну опасност, па тако и нуклеарни потенцијал Русије. Сви треба да поверују у ту илузију, па и Русија – док сте под кишобраном, ништа вам се лоше не може догодити. У исто време, Русија би остала на нуклеарном нишану Запада и таквом претњом би се неутралисао и конвенционални потенцијал Русије, јер не би смела да га употреби. Наравно да је ова стратегија погрешна, врло ризична и катаклизмична. Она би успела једино кад би Русија била толико наивна да на све то гледа скрштених руку. То се неће догодити. Ова стратегија је произвела и изнудила другу катаклизмичну стратегију, коју је пројектовала и потпуно разрадила Русија. Она подразумева употребу нуклеарног потенцијала у одбрани Русије – прво симболичну као средство одвраћања, затим ограничену и контролисану и на крају, када је у питању одсудна одбрана, тоталну, уништавајућу. Русија је свесно одбацила раније прокламовани обострани став великих сила, према коме се обе стране обавезују да неће прве употребити нуклеарно оружје, и направила своју стратегију као пандан стратегији САД и НАТО, коју је препознала и схватила као велику непосредну опасност. Притисци запада на Русију да се одрекне става да ће прва употребити нуклеарно оружје (у одбрани граница и интереса Русије) нису уродили плодом, тако да је дошло до директног сучељавања две катаклизмичне стратегије, засноване на нуклеарном потенцијалу – једне агресивне у пуном налету и друге пасивне, али чврсте и одлучне. Тако Запад не може да рачуна да ће Русију поразити без нуклеарног рата, а није за очекивати да је неко довољно луд да отвори ту Пандорину кутију и започне катаклизму. Пре ће бити да САД планирају пораз Русије без рата у складу са кинеском мудрошћу – да није највећи успех победити непријатеља у борби него без борбе. Планирају да Русију држе у некој врсти опсаде и изолације, где ће нека врста неформалне предаје уз одређене услове доћи сама по себи. Само треба издржати довољно дуго, толико дуго колико не може издржати Русија. Већ сада пуцају основне идеје ове стратегије и доктрине, али САД, као и увек, врло тешко коригују своје стратегијске планове и кад се увере да не ваљају.

Успешан блеф "Ратом звезда"

Овакав наступ и сценарио не дешава се први пут у односима Истока и Запада. Распад и потпуни пораз Совјетског Савеза и Варшавског уговора као војног блока јесте узрокован озбиљним унутрашњим проблемима, али је кључна ствар био амерички свемирски војни пројекат „Рат звезда“ као револуционарна војна претња нуклеарним потенцијалом на коју СССР није имао одговор. Овај пројекат, који је 80-тих година покренуо Роналд Реган, остао је на нивоу претње и никада није ни започета његова реализација. Подразумевао је постављање нуклеарних бојевих глава на свемирске станице и дејства из свемира. Касније се испоставило да је пројекат био неизводљив јер ни САД нису достигле тај технолошки ниво да све то изведу безбедно, али варка је успела. Видели смо да су касније у заједничким мирољубивим свемирским пројектима Руси и Американци користили руску свемирску станицу „Мир“, јер америчких није ни било. Тако је све то испало више као одлично изведена обавештајна операција пласирања дезинформација – можда највећа свих времена, већа чак и од обавештајне припреме за дан Д, а не војна и технолошка победа САД. То нам даје за право да размишљамо како је и противракетни штит нова варка заснована више на фабриковању дезинформација него на стварној заштити од нуклеарне опасности. Да САД покушавају сличну варку са Русијом као што су успеле са СССР. Суштина нове преваре је преувеличавање значаја фамозног штита, његове ефикасности и потпуне заштите коју наводно пружа, где Русија треба да поверује да је тотално инфериорна и угрожена. Да јој прети нуклеарно уништење без могућности противудара и шансе за одмазду. Није битно шта је истина и да ли ракетни штит пружа потпуну сигурност него је битно како размишља Русија. Битно је да се пласирају праве дезинформације и да Русија поверује да је то баш тако. Ова намера нема шансе да успе због тога што је између СССР и Русије велика разлика. СССР је у последњој фази свог постојања био разједињен и оптерећен великим унутрашњим проблемима са трендом даљег погоршања, док је Русија јединствена, компактна и у успону по свим питањима. СССР је мучило технолошко заостајање у електроници, и зато је била могућа превара са „Ратом звезда“. Русија је превазишла то заостајање код модерног наоружања, и то управо демонстрира у Сирији. У питању је високо софтификована технологија инсталирана на бродове, подморнице и авионе, као и на земаљске системе који прецизно погађају тачкасте циљеве на великој удаљености. Док САД убрзано раде на опкољавању Русије и постављању штита, Руси истим темпом раде на модернизацији ракета које ће га изиграти, преварити и заобићи. Американци кажу – нема шансе да нешто прође. Руси кажу – пролазимо као кроз сир. Свету остаје да се нада да никада нећемо сазнати ко је у праву. Јасно се види да САД желе да наведу Русију на погрешне закључке јер се не труде да замаскирају своје намере, него дају потпуно бесмислена и провокативна објашњења – како антиракетни штит постављају према Русији да би заштитили Западну Европу од иранских ракета. И у другим офанзивним наступима њихова објашњења била су дрска. Тврдили су да нападају Ирак зато што поседује оружје за масовно уништење, а уствари напали су га тек онда када су били потпуно сигурни да га нема. Да је Ирак стварно имао такво оружје, вероватно би га оставили на миру као што не дирају Севрну Кореју. Утисак је да Путин у повременим изјавама о могућој употреби атомског оружја жели да пробуди из сна и илузије Европљана и да им поручи како им никакав кишобран не може гарантовати безбедност, него то може само коректан и партнерски однос према Русији. Али то је само први део Путинове поруке, која је провучена кроз његове изјаве; други део је много опаснији да ће нуклеарно оружје бити употребљено на тактичком нивоу у склопу конвенционалних дејстава – ако буде потребно, а пре или касније ће бити.

Статистика вишеструког уништења

Стратешки нуклеарни потенцијал и даље остаје на нивоу претње. Он је толики да одавно гарантује вишеструко уништење света. Шта онда статистика треба да покаже код одмеравања нуклеарних потенцијала – ко ће кога више пута уништити, као да једном није сасвим довољно. И САД и Русија поседују нуклеарну тријаду јер им је нуклеарни арсенал издељен на три целине – копнене стратешке снаге, стратешку нуклеарну бомбардерску авијацију и поморске нуклеарне снаге, где свака ова целина посебно може да уништи свет. Основна опасност која мучи и једну и другу страну, и САД и Русију, од почетка нуклеарног надмудривања јесте да им нуклеарни потенцијал не буде уништен и неутралисан у првом удару јер је усавршавањем сателитске шпијунаже све теже сакривати и мењати позиције ракетних система. У међусобном шпијунирању, где и једни и други настоје да тачно знају где се налази свака бојева глава, тријада је гаранција противудара. Ако је некад најбоља заштита сопствених пројектила била у подземним силосима, данас се најбоље крију на нуклеарним подморницама. Оне су довољно аутономне да дуго остају под водом на дубини на којој их није могуће лоцирати преко шпијунских сателита. Сем тога, имају могућност да се неопажено примакну својим потенцијалним циљевима, скрате време лета ракете и постигну делимично или потпуно изненађење. Одавно је технички усавршено и само лансирање испод нивоа мора, без израњања подморнице, тако да је постигнуто некакво савршенство конспирације које није могуће на копну, на бродовима и код употребе стратешких бомбардера. Подморнице су постале најбоља гаранција одмазде када би се десило да нуклеарне снаге на копну буду потпуно уништене или онеспособљене. САД су успеле да потпуно занове и модернизују своје балистичке пројектиле, али и Русија не заостаје много по том питању – што ништа посебно не значи, јер су и стари пројектили подједнако уништавајући. Преговора и договора између две велике нуклеарне силе није недостајало, и они су се реализовали потписивањем споразума САЛТ-1 и САЛТ-2, још из времена Брежњева, Никсона и Картера, преко споразма СТАРТ, који су потписали Горбачов и Буш, па до последњих споразма, које су потписали Обама и Медведев. Овим споразумима је реализовано ограничење и смањења нуклеарног потенцијала на обе стране али је споразумом из 1972. дефинисана још једна битна ствар – забрана формирања противракетних система. САД су одлуком о постављању антиракетног штита прекршиле овај договор и такорећи све раније договоре помножиле са нулом, и то баш у тренутку када је све кренуло у добром правцу постепеног разоружања. Русија је 2002. године, као одговор на њихов потез, иступила из договора СТАРТ-2, који је донео значајно смањење стратешког нуклеарног оружја. Тако више такорећи није дефинисано шта од њихових тешко постигнутих договора још увек важи, а шта не важи.

Поређење нуклеарног арсенала

Због поменутих предности, САД свој нуклеарни потенцијал полако селе на подморнице, и већ би се могло рећи да је већина њиховог арсенала на нуклеарним подморницама класе „Охајо“ . Има их укупно 14, од којих свака носи 24 модернизована пројектила „Тридент-II“. Нуклеарни пројектили за лансирање са копна такође су зановљени и модернизовани. То су балистички пројектили „Минутеман-III“. Бомбардерски арсенал се, разумљивo, смањује за рачун подморничког. Русија има осам нуклеарних подморница стратешке намене са пројектилима „Синем“ и „Лајнер“, које се допуњују новим стратешким нуклеарним подморница ма „Бореј“ са балистичким пројектилима „Булава“. У току је занављање ових пројектила модернијим и разорнијим системом „Лајнер“. Русија је у ситуацији је да користи предност огромне слабо насељене тероторије за дисперзију копнених стратешких нуклеарних снага, где јој је још увек већина арсенала. Код Руса је једна од новина мобилни систем „Јарс“ (на точковима), који непрестано мења свој положај за лансирање у беспућима и тајгама Русије. Ради се о балистичким пројектилима пројектованим за пролазак кроз амерички ракетни штит, јер мењају висину и правац лета (ракета која дрибла противнички противракетни систем). Оне треба да постепено замене „Топољ-М“, који је до сада био основни руски стратешки пројектил. Сви нови нуклеарни ракетни пројектили Русије пројектују се тако да изиграју и прођу антиракетни штит НАТО. Поред балистичких ракета које су пројектоване да прођу кроз ракетни штит, Русија је почела масовну производњу система „Искандер-М“, који је предвиђен да уништава радарске и ракетне системе на земљи. Размештен је у издвојеној руској области Калињинграда, у срцу Европе, а размешта се и у осталим пограничним деловима Русије према ракетном штиту НАТО. Најмоћнији и најстравичнији нуклеарни пројектил на свету је руски „РС-20 Војвода“, кога су на Западу због огромне разорне моћи прозвали „Сатана“. Итекако му одговара тај надимак. Па ипак, као да то није довољно разорно, Руси планирају још разорнији пројектил „Сармат“ , који је већ добио име „Сатанин син“ зато што треба да замени „Сатану“ до 2018. године. И Руси су схватили предност подморница, тако да и они смањују број стратешких бомбардера и нуклеарне бојеве главе селе под море, где су у стању да се примакну потенцијалним циљевима. Какву сигурност у тој ситуацији може да пружи противракетни штит? И шта сад значи статистика и ограничење нуклеарних бојевих глава на 1.550 од којих 800 може бити мобилно, када само један „Сатана“ има десет бојевих блокова, сваки по 750 килотона (бомба бачена на Хирошиму имала је снагу 15 килотона). Ту статистика и одмеравање нуклеарних снага губи сваки смисао, а илузија сигурности под штитом и кишобраном је смешна.

Тактичко нуклеарно оружје и интерконтинентални арсенал

Док стратешке нуклеарне бојеве главе и даље остају на нивоу претње, са разрађеним плановима за тотално уништење планете и спуштање завесе на представу о људском роду, друга нуклеарна претња постаје много опаснија зато што се неким стратезима чини као сасвим реална. Ради се о тактичким нуклеарним пројектилима мале снаге (у односу на стратешке) и малог домета, који се могу употребити већ на дубини од 50 километара од линије фронта и сопствених снага. Тако свет долази у нову нуклеарну опасност због заблуде да се нуклеано оружје може употребити у конвенционалном рату, а да он не прерасте у тотални нуклеарни рат. Да се нуклеарним оружјем мале снаге могу остварити велики ратни циљеви без штетних последица по сопствене снаге. Поново су активне давно одбачене тактике и оперативне варијанте највећих нуклеарних сила да је могуће уништење главнине војног потенцијала и виталних објеката противника уз минималну штету или потпуну заштиту сопствених снага од штетног дејства нуклеарне експлозије. Да је могуће „пропаљивање фронта“ и експлоатација нуклеарних бреша употребом оклопних снага, као што се то мислило некада. Наравно да се ради о новој заблуди, која тренутно више угрожава човечанство од стратегијског нуклеарног арсенала. Овакве заблуде разјашњене су још на самом почетку нуклеарне ере, када су обе нуклеарне силе, и САД и СССР, у реалним војним вежбама доводиле ситне тактичке јединице на „безбедну удаљеност“ од епицентра нуклеарне експлозије, али да осете њено дејство и снагу увежбавајући сопствену заштиту. Отрежњење је било болно и потпуно јасно када су им војници поумирали од последица радиоактивног зрачења. Такве вежбе су биле тајне, као и све остало у вези са нуклеарним достигнућима, тако да није био проблем све то заташкати као да се никад није догодило. Данас, као да је неко заборавио та страшна искуства, поново се праве оперативни планови употребе нуклеарног оружја, сада на тактичком нивоу, али без реалних проба. Поново се јавља лажни осећај да је могуће лако и брзо поразити непријатеља без сопствених губитака. То постаје веома опасно, јер се игнорише основна карактеристика нуклеарног рата – бесмисао – и он постаје прихватљив са становишта војне логике, јер се њиме могу остварити постављени циљеви – војни, територијални, економски и др. Штетне последице се игноришу и сматрају потпуно решивим, као што је решен и инцидент са нуклеарном катастрофом у Чернобиљу. Иако је тактичко нуклеарно оружје лансирала Америка, данас је извесније да ће га први употребити Руси, који су га у међувремену усавршили. Ради се о томе да Руси најновију стратегију Запада виде као отворену агресију на своју земљу, што она у суштини и јесте. Зато су најавили и у стратегији и у доктрини да ће употребити атомско оружје у одбрани Русије ако агресија поприми шире размере. Није случајно Путин у поледње време често помине ту могућност. Тако је недавно споменуо употребу нуклеарних пројектила у Сирији као могућу варијанту. Дословно је рекао: „Надам се да руска војска у Сирији неће морати да употреби нуклеарно оружје“.

Моћ тактичке неутронске бомбе

Може ли претња бити реалнија? Ако је спреман да употреби атомско оружје у Сирији, где се бране неки важни интереси, шта ће бити ако неко пређе границе Русије и када се буду бранили животни интереси? Значи, сасвим је извесно да се то може десити већ сутра, да ли као стварна потреба или као демонстрација руских могућности у функцији одвраћања НАТО у наступу према Русији и руским виталним интересима. После тога нико више не би сумњао да ли ће Русија то оружје употребити за одбрану своје територије, а утисак је да Путин жели да то сви схвате. Неки наши најбољи војни аналитичари добро процењују да би, због својих карактеристика, неутронска бомба могла бити прва употребљена. Код атомске бомбе развој и усавршавње ишао је у много праваца, али, са становишта евентуалне употребе, битна су три правца – класична атомска бомба, прљава атомска бомба и неутронска бомба. Код класичне ефекти су познати: разорни ударни талас, светлосни ефекат, зрачење и контаминација као последица. Прљава бомба поред тога има намерно појачану контаминацију. Код неутронске је избегнут разорни ударни талас, па тако и рушилачки ефекат, али је енормно повећана радијација као основни елеменат ефикасности овог оружја, уз смањену контаминацију. Значи, то је бомба која убија живу силу, док ратна техника и инфраструктура остају неоштећени. Међутим, иако се на први поглед чини да је то оружје мање опасно, то је чиста заблуда, зато што неселективно убија и зато што ће сви они који се нађу у зони њеног дејства умрети у највећим мукама, док им се тела буду распадала. Ако се почне са применом нуклеарног оружја, па макар и на тактичком нивоу, биће врло тешко да се обузда ширење његове употебе до ескалације. Зато тактичко нуклеарно оружје постаје опасније од стратегијског. Иако атомско оружје имају и друге земље – Велика Британија, Француска, Кина Индија, Пакистан, Израел и Северна Кореја, зна се од кога све зависи. Зато сваки дијалог САД и Русије охрабрује и враћа наду да се коначни обрачун неће покренути. Да ће постићи некакав договор бар да поштују већ договорено и потписано. Да ће превладати разум да не отварају Пандорину кутију, па ни кутијицу. Државни секретар САД Џон Кери управо је боравио у Москви, тако да шансе за велики договор увек постоје. Наравно да би се томе и ми на Балкану радовали, посебно ми у Србији, за коју је управо Кери рекао да је „на линији ватре“.

Прочитајте још:ДУГИН: Долази време за враћање наших светиња – Свете Земље, Константинопоља, КијеваДУГИН: Свет је у кључањима која се могу завршити – Трећим светским ратом

Извор: Нови Стандард