Пише: Миша Ђурковић
Вучић је наравно странцима одрадио још један врло важан посао. Ни Миле се није бунио колико видимо, одјебавајући и референдум који је сам расписао и године борбе и сукоба са Шмитом. У светлу свега што се дешавало и начина на који се окончало, заиста се треба запитати како ће се завршити други велики спор који је АВ почео да решава и да „помаже“ Српској. То је спор око имовине, односно око тога ко је титулар, имовине, а Бога ми и државности. Насупрот свему што пише у Дејтону и што је тамо договорено и насупрот силним тумачењима које је писао Славко Митровић, Американци јасно тврде да их заболе за Дејтон и да имовина мора да припадне држави што је по њима сад Босна и Херцеговина, упркос слову Дејтона. Ко прати њихову судску праксу зна да они тако третирају и сопствени устав, међународне конвенције итд дакле као „живу материју“ која „еволуира“. О томе сам писао у низу чланака и књига, нажалост једини код нас, али пошто имам статус државног непријатеља и у Српској и у Србији, ко ће то да чита или не дај Боже да ме за нешто консултује…
Да скратим, бојим се да ће АВ одрадити странцима и питање имовине исто тако као што им је завршио питање одступања Српске од прославе Светог Стефана као Дана државности. Кристофер Хил има наравно пуно разлога да хвали нашег председника. У исто време, он је све то на фантастична начин замаскирао србовањем до коске са све декларацијом у милион тачака, љубљењем на Рачи итд. Чак и писменији људи су ме звали одушевљени питајући да ли је ово заиста почетак уједињења Србије и Српске. На Косово сви заборавише…
Овај спектакл десио се након што је пре тога још једном прошао ивицом жилета и успео да одбрани све укључујући и Ниш и неколико проблематичних општина у Београду као што су Врачар и Стари Град. Сећате се да сам најавио овде да никоме неће дати ништа. Овог пута је радио преко фантомским странчица, лажних група грађана итд. Ево чека се још да Бастаћ преломи у мозгу и да подршку на Старом Граду и успех је потпун. Дакле пораз такозване опозиције је такав и толики да после овога заиста више немају никакав легитимитет да се баве овим послом. Ако сте годину дана после Рибникара успели да изгубите чак и централне београдске општине, и ако сте успели да изгубите Ниш где напредњаци нису могли једни друге очима да гледају, онда сте стварно обичан привезак Вучићеве власти. Нови Сад је као то смо најављивали одрађен операцијом Динко која је била успешна и преко свих моји очекивања.
Обрни окрени, ако је 17. децембра уништена такозвана национална опозиција, после ових избора ни оно што је остало више нема много смисла. Узгред, испод радара је прошла и чињеница да је пропао Бошков покушај да промене крену са локала. Листа Двери са њим добила је пет посто у Чачку.
Као и 1997 имамо ситуацију да је незадовољство људи огромно, а да симулакруми опозиције немају никаквог поверење. После политичке смрти Виоле фон Крамон, ови мученици који су јој ишли на поклоњење су у још већем проблему. Свима је јасно да мора да се изнова реконструише и попуњава опозициони простор, али је питање одакле. Уз то ови што су сада опозиција, али и власт на све начине ће гледати да опструирају појаву нових људи и нових покрета. Види се већ како фактички вучићеви медији почињу да бране ССП, Маринику и садашњу опозицију. Њихови таблоиди рокају искључиво по Сави и Нестору, дакле онима који су сада показали неки потенцијал за успон. Биће врло занимљиво шта ће се дешавати на опозиционој сцени и комплетном опозиционом простору где сада имамо симулацију опозиционих медија, недељника, нво-а итд.
С друге стране, времена више нема. Док гледамо слике како се девастирани простор спушта на саму ивицу Мајданпека, убрзано теку инфраструктурне припреме за почетак рада Рио Тинта. Осим сталне пропаганде и наводне студије „независних научника“ о наводној нештетности тих ископина, држава завршава железницу и путне правце до тог дела Србије. Буду ли заиста почели да раде, један од најлепших делова Србије, безбедносно стратешки важан биће претворен у пустињу. Но још већи проблем од тога је апсолутни распад било каквог поретка, ауторитета и институција. Да не буде забуне мислим да то није пропратни ефекат већ планирани систем. Сви су изгубили било какво поверење да могу институционалним путем да реше било какав проблем и да добију неку правду и задовољење. Све се своди на чисту силу и познавање човека. Објашњава ми таксиста неки дан како су схватили да виш не смеју да пријављују проблеме које имају са навијачима полицији, јер се то заврши тако што полиција јави наречним навијачима па вам они закуцају на врата… Пре неки дан смо при уласку у Београд, на пењању код Гроцке први пут видели да се масовно заобилазе возила преко друге и треће траке. Чиста дивљина.
Врхунац је наравно ова трагедија у школама која се дешава тачно годину дана од Рибникара. Родитељи, који су наравно по правилу део нове елите, бахати, јаки и самоуверени иду да туку наставнике, али и учитељице, незадовољни закљученим оценама. То више није инцидент, већ правило и то не укључује вербално вређање, претње или гурање, већ озбиљне физичке повреде, лупање главе о бетон итд. Одговор је наравно, „Па шта, за то сте гласали“.
Људи, не може овако верујте ми. Као што не може ни да се тако безочно задужује земља и гура у руке белосветских шпекуланата, који неком магијом чине да и поред тридесет посто ниже потражње и продаје, цене станова и даље расту. То смо све имали у Титово време и дебело смо платили деведесетих година. Бојим се да ћемо платити поново
Због свега тога, Укинимо кућу цвећа!
Остале текстове Мише Ђурковића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
