Правда

Вероватно не би требало говорити о читавој Америци. Америка је веома велика, скоро као Русија. Нисам видео читаву Америку. Видео сам Њујорк, и тај град ми се уопште није допао. Не волим Њујорк најпре зато што је он сличан Москви. Њујорк – то је исто што и Москва, само горе. Од две руске престонице Москва одражава Америку, а Петербург – Европу. А то није иста ствар. Код нас се говори „Запад“, али Запад је релативан појам у правом смислу те речи. Мистични тунели повезују Петербург с Римом и Бечом, али, ако залутате у московском метроу, можете изаћи на површину само у Бруклину, и за мене је то довољно да га не волим. Друго, секс у великом граду, или, да будем веран оригиналу, Sex & The City. Сви Њујорчани пред којима сам поменуо ову серију узбуђивали су се и љутили, говорили да потпуно погрешно показује њихов „предивни град“. Али ја то нисам приметио. Напротив, одмах сам препознао Њујорк, од прве ноте: да, ово је тај град који је постао главни и истински јунак мултисеријске драме о четири остареле тетке у потрази за пристојним момком, или барем за авантурама свог мршавог дупета. И тако се прославио. Шта ћу, нисам ја крив – Берлин је био јунак прозе раног и још увек руског Набокова, Петербург је увек био јунак, и код Гогоља, и код Белог, и код мене, на пример, чак је и Москва била хероина сасвим пристојних романа, а Њујорк игра главну улогу у серијској сапуници. Какав глумац, таква и улога. Треће – напојница. Мештани кажу да Њујорк живи од напојница, па чак као да се тиме поносе. Већу глупост тешко је замислити. Најбогатији град на свету иде у лакејском капуту и просјачи ситниш. Свима треба оставити напојницу: конобару, таксисти, портиру, носачу пртљага, свим ђаволима и вештицама. Нико нема јасну цену. Ја нисам циција, поготово кад имам новца, али више волим да знам колико ће ме коштати ова или она услуга. Не допада ми се кад од мене очекују да износу наведеном у менију, или негде другде, додам 20, 30 или 40 процената. Зашто, дођавола? Додајте у цену, па ћу знати, и, ако ми то треба – платићу. Ја сам социјалиста. Не требају ми слуге. Не волим кад сам окружен лакејима који ме сервилно посматрају, надајући се да ће од мене добити напојницу. Према радним људима свих професија односим се као према друговима равним себи, и спреман сам да им платим колико је одређено – без понижавајућих напојница.

Полудели од здравља

Четврто – прљавштина. Од Њујорка је прљавија само периферија Лондона. А подсећа и на Калкуту: задах, смеће, гужва, сиромашни, пуно хм… тамнопутих људи, бука, врева, сирене. Али Индија је – земља Дарме. А шта имамо овде? Између Индије и Америке је иста разлика као између пустињака који је презрео друштвене конвенције и прљавог клошара. Смрад је исти, а нема духовности. Пето – наравно, људи. О, дивни људи, ко би то оспоравао. Док смо чекали у предворју хотела, са још нераспакованим коферима, једна наша сапутница одушевљавала се како су лепи локални мушкарци. Баш као да су сишли са корица неког магазина. Не сумњам, тако и јесте. Само је штос у томе да се сви модни часописи издају овде, у Њујорку. Овде дечацима и девојчицама узимају меру за корице. И баш ови часописи научили су читав свет да мисли да је то стандард лепоте. Да је лепота – просечни Њујоркер: мешавина Ирца и Порториканца, која пати од хроничне дијареје. Онда људима показујеш Њујорк, и они су одушевљени: просто расадник лепоте и стила. Полудели од здравља – то је добро речено. Баш полудели, а лудило је болест. Масе таквих лудака сваке ноћи трче по кејовима Хадсона. Господе, ко их је слагао да је трчање корисно за здравље? Продавци патика? Трчање – то је спорт, тежак, штетан и трауматичан. Трчање квари зглобове, хаба лигаменте, нарушава мишићно-коштани систем, кичму. Људско тело није дизајнирано за то да скаче по тврдом асфалту. Осим тога, трчање је – аутоматски стрес. У свету природе човек није грабљивица, него често жртва, и, ако он трчи, он бежи од некога ко хоће да га поједе. Американци покушавају да „излече“ стрес урбаног живота природним стресом трчања, и себи чине само горе. Најбоље здравље на свету и масовна дуговечност – није у Америци, са бејзболом и трчањем, него у Северној Кореји, са чучхе идејом и ушу гимнастиком. И у Европи је боље него у Америци. Постоји, на пример, шведска шетња са штаповима, која растерећује кичму. А продавци патика ће у пакао. Људи су, наравно, различити. На пример, у Њујорку има много „руских“, који су заправо Јевреји. Од њих нема горих. Они су напустили домовину пре двадесет или тридесет година, и тада су били веома поносни и срећни, а сада гризу нокте од зависти, јер су исти такви као они – млађи научни сарадници, који су остали у Русији, са још само мало стрпљења, ускоро опљачкали њена богатства и сад су олигарси, а ови – како су и били, тако и остали – таксисти. Притом, сваки од њих ти прича са монструозним самопоуздањем и самосвешћу, сматрајући себе веома успешним и срећним, и експертом за све, не искључујући ни литературу, уопште не обраћајући пажњу на чињеницу да су тебе, а не њега, позвали да представљаш руску књижевност на међународном скупу, а он је – извините – таксиста. Гори од таквих руских таксиста су само таксисти Пакистанци, који не познају ни град ни енглески језик, осим речи које почињу и завршавају на „јеб“.

Како они такви владају читавим светом?

Шесто нека буде метро. У Њујорку је метро одвратан, тако јадан да чак и аскетски париски метро добија у поређењу с њим. Никаквог поређења са лењинградским подземним дворцима, наравно, бити не може. Сакрална географија Њујорка или је мртва, или профанисана. Тајмс сквер изгледа као тродимензионална илустрација било ког романа Виктора Пељевина: на вишеспратним екранима рекламне ролике врти некаква инфернална рото-задњица, и гомиле туриста као потпуни идиоти посматрају како се њихови животи спаљују у огњу потрошачког пакла. Лутао сам по Гринвилиџу и осетио да је ту некад било живота: хипи, гуру, јога, мантре, рокенрол, Вијетнам, Форест Гамп. Али сад – ништа. Само пица. Постоје још можда Латиноси. У њима нешто дише. И места латинске снаге – то су католичке цркве у Њујорку. Они верују у Бога, то је то. In God we trust. И Бог верује у у њих, то је узајамно. Следећи велики амерички председник биће католик и Мексиканац. Сви остали су давно издушили, чак и црни. Рећи ћете: а како они тако неугледни владају читавим светом? Па тако и владају. И то је још једна чисто америчка идеја, наметнута читавом свету: ко је фактички на врху, тај и јесте најбољи. И, кад си ти тако паметан, покажи ми свој новац. По овој логици, најбољи руски официр био је Сердјуков. И тако даље. Руски човек зна да онај који је на врху – није обавезно најбољи. Руски човек зна шта од злата и фекалија плута на површини, а шта иде у дубину. Наравно, Америка је велика земља. И Америка има своју велику мисију. И у томе што је Америка таква, а не друкчија, и у томе што Америка влада светом постоји неки смисао. И то је неки Господњи план. Један амерички комичар каже овако: ви стално причате пластика, пластика, треба забранити пластику, пластика загађује животну средину. А откуд ви знате, можда је Бог нас само зато и створио, да би ми производили пластику? Тако да сви себе боље виде. Можда је производња пластике америчка мисија. Можда је Бог зато створио Америку. А Русију – да би чувала истину. Истину која је и праведност. Истину, која је више него успех. Важнија од победе или пораза у бејзбол утакмици, или у било чему. Дакле, пре или касније, неотесани руски човек, по обичају, калашњиковом померивши са чела капу са црвеном звездом, поставиће уплашеном свету сакраментално питање: у чему је снага, брате? И сам ће одговорити – у истини.

Прочитајте још:Пиносава у ЊујоркуКирбијева истинаУкрајински сценарио за Сирију?

Извор: Свободная пресса, Нови Стандард