Разговори с Ланетом Гутовићем су увек изузетно занимљиви, јер његов искричави дух редовно изненади саговорнике. Уосталом, погледајте колико се овај интервју разликује од претходних, мада је Лане често причао с новинарима.
Шта данас у посрнулој Србији ради позоришни и филмски глумац који је својевремено и у бившој СФРЈ покупио све важне награде и признања? Играм представе овде и по свету. Иза вас је бриљантна и дуговечна каријера. Ипак, и даље играте с великим ентузијазмом и радошћу, скоро сте се вратили с турнеје по Америци и Аустралији? Ентузијазам се глуми као и све друго. Праву суштину ентузијазма и моје радости у игри, нећу вам открити.
У свет смо некада одлазили да учимо, какво искуство сте донели с овог великог излета? Много елемената који су чинили моје васпитање променило се, а с тим променама мењале су се и флоскуле о „учењу“ на путовањима. Испоставило се да је ипак најбоље учити код куће. Илузије о бољем животу су избледеле, не само код мене који сам само посматрач, већ и код оних који су одабрали судбину економског емигранта.
Ви сте, без сумње, родоначелник савремене комедије која прераста у оштру сатиру савременог српског друштва. Чак и у позоришним текстовима убацујете вешто сатиричне опаске, публика то апсолутно поздравља, а у животу не мрдамо напред? Сатира мало када може да промени нешто у друштву. Она више промени живот сатиричара и том духовитом типу који не уме да држи језика за зубима покаже како изгледа када се власт окоми на тебе.
Ви сте почели и дуго сте у позоришту и на филму играли озбиљне и тешке драмске улоге. Шта вас је увело у комедију, где сте се бриљантно снашли? Некако сам стигао до сазнања да је озбиљност увод у глупост. Да је озбиљност увод у досаду, свима је јасно, али да је увод у глупост – није баш свима. Пошто нећу да будем ни глуп, а ни досадан, одабрао сам супротно од формалне озбиљности. Комедију. Озбиљна и уплакана лица публике заменио сам за насмејана.
Да ли сте дефинитивно одустали од кабаретских прича „Орално доба“ и „Не може да шкоди“, прављених по најбољим узорима енглеске комедије-сатире? Нисам одустао ни од чега, али за такве продукције су потребни предуслови и услови. Значи: одустали су ме.
Србији би данас тако нешто заиста било потребно. Истина, на ту тему покушавају нешто да раде Зоран Кесић и Иван Ивановић? Ово стање тражи коментар независних особа које са страхом или без њега умеју да денунцирају механизме којима власт крије нешто. Сматрам да су господа чија сте имена навели часни примери. Питање је до које мере се то толерише. Онај који буде мање скривено рекао, оно што сви виде, да је рецимо лопов, лажов или психопата на функцији, тај постаје „недуховит“ или „неукусан“. Још ефикасније је узети фреквенцију тој телевизији. Такав појединац би се и нашао, али која би телевизија пристала на такву судбину?
Из тих позоришно ТВ кабаретских прича реплике су се преселиле у дневни сленг. То се најчешће односило на неке ваше опаске о женама. Да ли сте тада мирно спавали код куће и да ли сте имали непријатности с дамама знаним и незнаним? Нисам имао никаквих проблема са спавањем. Тачно је да ме снови муче, али не ноћни, већ ови дневни. Због тога ноћу, док не сањам, спавам мирно, а када се пробудим и почнем да сањам, почнем да се бацакам све до Америке и Аустралије.
Ниједну политику у Србији нисте хвалили? Ваше питање садржи и одговор. Тачно је да ниједну политику у Србији нисам хвалио, јер ниједна није била српска. Свака политика била је политика неке друге земље која је свршавала неке своје послове преко политике Србије. Због тога политичар који почне да се бави Србијом, кратко траје. Додуше кратко трају и ови који се улагују.
У тим критикама крајње сте ригидни. Кажете да је политика грана психијатрије, те наводите: „Избацујемо из државе људе који вреде, а задржавамо багру и будале“? Сада би требало да се коригујем, јер се од времена када сам дао ту изјаву, стање погоршало.
С тим ставом апсолутно комуницира политичар Шојић, који се омасовио у политичком животу Србије? Шојић је постао појам битанге у политици и требало би да у политичком миљеу Србије буде „јарка“ и јасно препознатљива појава. Трагика српске политичке стварности јесте у чињеници да се Шојић, као битанга, лажов и лопов, потпуно ускладио са скупштинском околином.
Чини се да је помало неправедно да ваше заиста импозантне улоге у позоришту и на филму „поједе“ Срећко Шојић из „Беле лађе“? Нема ту никакве неправде. Неправда би била када би ме поред Шојића препознавали као Јага у „Отелу“. То би значило да нам је лик из енглеске књижевности ближи од лика који означава нас. Па, борба и јесте у томе да останемо држава Србија, а не пудлица која је од миловања оћелавила.
Отварање поглавља говори о приближавању Србије Европској унији, а испитивања јавног мишљења да промотерима те политике расте рејтинг. Па, не знамо ни шта пише у Дејтонском споразуму. Немамо појма ни шта је у тим поглављима која се славе. Знамо једино да говоре о „нормализацији добросуседских односа са Косовом“. То је и формално признавање државе Косова од Владе Србије и остаје још да пошаљемо амбасадора у Приштину. Занима ме како ће се то формално признање објаснити земљама код којих су до јуче наши емисари пузили и мољакали их да не признају Косово? Они странци се питају, како ће то Влада представити нама, није ни важно. Није важно јер смо навикли да нам председника затуку као криминалца, да нам другог председника, прогласе за „незаобилазног“ и „фактором мира на Балкану“ да би му после тога судили, али као ратном злочинцу, а не као „фактору“. Да се наш Клуни онако свали и сроља на изборима… Ако је све пре овог времена било лаж и превара, што да рејтинг садашње владе не буде величанствено велики. Пошто је полиграф у моди, зашто не би сваки делегат који се јави за реч у скупштини, био претходно прикључен на полиграф?
Шта бисте мењали у вашој каријери, сигурно постоји нека улога која више пристаје вама него онима који су је добили? У оваквој каријери нема разлога било шта мењати. Па, све сам већ измењао. То за чим би требало да жудим, већ сам некада одбио да играм.
За Српску и крв
Када су новинари Преса из Републике Српске предложили Ланету Гутовићу интервју за овај лист, родоначелник нове српске сатире је као из топа одговорио: „За Српску ћу и крви дати ако треба“.
Прочитајте још:
Извор: pressrs.ba
Слободан Антонић: Успон и пад српског бајденизма 
