Правда

Украјина је потпуно пореметила односе Русије и Запада. Ипак, постоји нада да ће се договор, који су у Минску постигли Владимир Путин, Петро Порошенко, Франсоа Оланд и Ангела Меркел, ипак одржати. Продужетак овог конфликта, који је до сада однео више од 5.000 живота, не може да донесе ништа добро осим више зла и више смрти на обе стране. Да мир није договорен, неких 8.000 окружених украјинских војника у Дебаљцеву било би уништено. То би довело до такве политичке кризе режима у Кијеву да би Американци морали да остваре своје претње и пошаљу обећано оружје Украјини, што би значило да је постављена позорница за отворену конфронтацију Русије и Сједињених Држава. Руски интерес у Украјини је јасан - задржавање црноморске луке на Криму и држање западног НАТО савеза што даље од Украјине. Такође, јасан је интерес Украјине, која жели да сачува изузетно богат регион Донбаса под својом контролом. Али који је амерички интерес у Украјини? Ангела Меркел је говорила о угрожености начела постхладноратовског уређења Европе, у којем главно место заузима неповредивост граница. Међутим, питање је колико је ово начело реалистично данас? "Баук сецесионизма" одавно доминира Европом, а почело је управо са завршетком Хладног рата. Распала се Југославија, затим је на Косову и Метохији ојачао сепаратизам који су подржале западне земље. Слично су учиниле Јужна Осетија и Абхазија одцепљењем од Грузије и Трансинистрија одцепљење од Молдавије. А ту су и тежње за независношћу у западним земљама, које понајвише долазе из Шпаније и Британије. Да ли неке од ових сецесионистичких тежњи толико ремете виталне интересе Сједињених Држава да би одлучиле да пођу у рат против Русије? Наравно да не. Али, шта је то што тера Американце да се мешају у ствари нација које већина њих и не може да пронађе на мапи? Пре 40 година у време Совјетског Савеза, Москва је контролисала царство од Берлина на Западу до Беринговог мора на Истоку. А данас, америчке власти и медији константно бомбардују Американце насловима да Владимир Путин планира да обнови "совјетско царство". Можда би неко требао да им објасни како би то заправо изгледало. Да би обновила Совјетски Савез, Русија би морала "поново да освоји": Литванију, Летонију, Естонију, Украјину, Румунију, Бугарску, Мађарску, Пољску, Чешку, Словачку, Молдавију, Јерменију, Азербејџан, Грузију, Казахстан, Туркменистан, Узбекистан, Киргистан, Таџикистан и на крају, да покори део Немачку до реке Елбе. Но, шта је Путин на крају урадио поводом фамозне "обнове совјетског царства"? Припојио је Русији мало полуострво Крим пошто се већинско становништво овог подручја одлучило на референдуму да жели такав исход. Притом, реч је о историјској територији Русије, коју је лидер Совјетског Савеза Никита Хрушчов поклонио Совјетској Републици Украјини. Талас осуда са Запада достигао је јачину цунамија, на шта је Путин једноставно одговорио: Русија није урадила ништа на Криму што Запад није урадио Југославији. У његовим очима Запад је, на челу са Америком, искористио тежак положај у којем се Русија нашла након распада Совјетског Савеза и проширила границе НАТО-а ка источној Европи и балтичким земљама, иако је Москва добила гаранције (додуше, не писмене) од западних лидера да се тако нешто неће догодити. Потом су "западни савезници" исценирали низ "обојених" револуција како би се оборили режими који су виђени као проруски - у Киргистану, Грузији, СР Југославији - а онда је на реду дошла Украјина, руска "црвена линија". Зашто је путинофобија у САД достигла ниво епидемије тек са избијањем кризе у Украјини? Одговор је једноставан. Као код већине "обољења" и ова је дошла споља, а донео ју је пољско-амерички политиколог, стратег и државник Збигњев Бжежински. Он је још 1997. године закључио: "Ако Москва поврати контролу над Украјином, са њених 52 милиона становника и великим ресурсима, као и приступ Црном мору, Русија је аутоматски повратила средство које ће јој омогућити да поново постане царство која ће обухватати Европу и Азију". А то је највећа претња америчкој доминацији у свету. Бжежински је током своје дугогодишње каријере саветовао неколико америчких председнике, а и данас је главни спољнополитички саветник Барака Обаме. Од почетка је тврдио да је евроазијски континент "главно шаховско поље" на којем се води "игра за глобалну премоћ". Зато је 90-их година више пута охрабривао америчку владу да буде "бескомпромисна" у одржавању "америчке доминације најмање јос једну генерацију, а пожељно је и дуже." Разумевање његовог дугорочног плана за Украјину помаже нам да схватимо зашто су САД дале готово 5 милијарди долара Украјини од 1991. године и зашто је данас веома забринут да би Украјина могла да остане у руској сфери утицаја. Помаже нам да схватимо зашто су се протеклих годину дана САД и многе њене медијске куће толико посветиле демонизовању Владимира Путина. А такође нам даје и најбољи одговор на питање узрока огромног таласа путинфобије који влада у Америци данас. Занимљиво је рећи и то да је Бжежински први који је Путина упоредио са Хитлером, а већ наредног дана су то учинили Хилари Клинтон и Џон Мекејн. То нам говори да Бжежински и даље има велики утицај на политичке лидере у Сједињеним Државама. Нажалост, путинофобија није једини страх који последњих годину дана изједа Америку и западно друштво. У НАТО пакту се јавила и својеврсна мутација ове фобије, која је већ добила пригодан назив шизопутинија. То је страх које вас тера да "видите, чујете и осећате Путина тамо где га нема".