На делу је сукоб за душу селефизма, конзервативне интерпретације ислама, учења на којем почива власт у Саудијској Арабији. Пише: Мухамед Јусић
Након погубљења саудијског шиитског дисидента Нимра ал-Нимра и заоштравања односа између Саудијске Арабије и Ирана, чуле су се бројне анализе и предвиђања о томе како би се овај све отворенији сукоб који поларизира муслимански свијет могао одразити на дешавања на ионако узаврелом Блиском Истоку. Међутим, неколико импликација и детаља у читавом сукобу је остало неизречено. Например, да ли је Нимр погубљен уз 46 припадника Ал-Каиде и симпатизера оружане групе Исламска држава Ирак и Левант како би се показало сунитској јавности како је држава подједнако одлучна разрачунати се са шиитским екстремистима као и с оним сунитским? Или је, пак, било обрнуто? Да ли је погубљење сунитских милитаната требало само прикрити "политичко убиство"? Како год, то тактизирање указује на једну другу димензију читаве кризе, која је промакла многима. Чак и онима који површно прате ситуацију у свету и на Блиском Истоку јасно је да тамо већ дуго бесни прво тихи дипломатски, а сада и рат посредништава између две регионалне силе - Ирана и Саудијске Арабије. Тај рат се у време успона идеја арапског национализма, у периоду Ирачко-иранског рата (1980-88), покушавао представити као арапско-персијски рат.
Рат посредништава две силе Слабљењем идеја арапског национализма и колапсом арапских националних држава и режима почели су јачати партикуларни идентитети, пре свега они верски, секташки, па и племенски. У тој новој парадигми односа и овај сукоб се почео представљати као сунитско-шиитски. Док је форсирање сукоба по мезхебској припадности очито од Сирије, Ирака, преко Бахреина до Јемена, мало ко је у одлуци Ријада да првог дана Нове године погуби 47 осуђених на смрт због тероризма видело један други сукоб који двор Сауда води, а који за њих није ништа мање битан. Ради се о сукобу за душу селефизма, конзервативне интерпретације ислама (пежоративно називаног вехабизам), која је званично религијско учење на којем почива власт у Саудији. Док "шиитски Иран" представља отворену опасност за саудијске геостратешке интересе у региону, па и чак и за саму стабилност Краљевине због покушаја да се тамошња шиитска мањина искористи као елемент дестабилизације земље (сценариј већ виђен од Либана до Јемена), сукоб око тога ко ће представљати селефизам, што се покушава пренети и на читав сунитски ислам, за Саудију није ништа мање битан изазов. Иран може имати утицај на шиитску популацију на Блиском истоку, следбенике блиске шиизму (попут нусејрија, или алевита, или, пак, зејдија) и тек на који политички покрет попут Хамаса, али је њихов утицај на суните због мезхебске нетрпељивости ограничен. Зато је за Саудију битно да буду виђени као заштитници сунитског ислама и да на том пољу немају конкуренције. Зато су се и током такозваног арапског пролећа тако брутално, понекада чак и у интересу самог Ирана, обрачунали с политичким идејама Муслиманске браће и такозваног политичког ислама, у којима су видели изазов свом моделу уређења вере, државе и друштва.
ИСИЛ-ов пропагандни и терористички рат Пропагандни, али и терористички рат који ИСИЛ води против владајуће саудијске породице и њихове интерпретације селефизма, која је - и по једнима, и по другима - једина исправна интерпретација исламског учења, па самим тиме и модела владавине, претња је легитимитету саме саудијске власти. С обзиром да је Саудија теократска апсолутистичка монархија, легитимитет њених владара не почива на вољи народа који их је изабрао, него на чињеници да они проводе Шеријат и, уз консултације с улемом, штите интересе ислама, конкретно оног сунитског, и муслимана. Оптужити их за кривоверство и деловање супротно интересима муслимана, што ИСИЛ свакодневно чини својом медијском машинеријом, значи оспорити сам легитимитет њихове владавине. Селефије (ар. селеф, прве генерације муслимана), или исламски традиционалисти, покрет је настао око учења и деловања реформатора са Арабљанског полуострва, шеика Мухамеда бин Абдул-Вехаба (1703-87). Сами зачеци покрета се вежу за договор који су склопили Мухамед бин Абдул-Вехаб и Мухамед бин Сауд, владар мале династије из Дераије (месташце у Арабији). Према овом савезу из 1744. године, њих двојица су се један другом заветовали на верност како би, макар и оружјем, успоставили владавину Божије ријечи и очистили ислам од свих иновација. Савез је јако брзо почео давати своје резултате. Селефијско учење је давало Саудима лојалне следбенике, а заузврат селефизам се ширио како су се померале границе будуће краљевине. Кроз серију војних похода, они су проширили своју власт и своје учење у највећем делу централне и источне Арабије, али и даље, све до у дубину Плодног полумесеца, који се налазио под директном Османском администрацијом. У једном тренутку су успели доћи чак и до шиитског светог града Кербеле у Ираку. Међутим, након похода на Кербелу, пажњу су поново усмерили ка Хиџазу, тако да су у периоду од 1804. до 1806. под своју управу ставили свете градове Меку и Медину.
Слање поруке Ирану ИСИЛ данас чини све да покаже како су његови следбеници истински следбеници селефизма и једини исправни муслимани, а да је саудијски модел селефизма изневерио темељне принципе "чистог учења ислама" и "владавине по Божијим законима". Успеју ли у томе и преотму ли селефизам од саудијске улеме, коју оптужују за подаништво корумпираним владарима, ИСИЛ ће саудијској владајућој породици, чији владари носе почасну титулу "слуга двају харема" (заштитника светих градова ислама Меке и Медине), измакнути темељ на којем њихов политички систем почива и они то не смеју дозволити. Власти у Ријаду су биле свесне да ће погубљење ајатолаха Нимра изазвати бурне реакције, па и последице, чак и у међународним круговима. Зато се сигурно на тај потез нису одлучили без доброг разлога. А један од њих је, засигурно, осим слања поруке Ирану и шиитској мањини да држава неће толерисати било какву дестабилизацију унутрашњих прилика, и онај који је требао показати да није само ИСИЛ спреман супротставити се шиитској доминацији над сунитима у региону, него да ће то ефикасно учинити и Краљевина. На исти начин се представља и интервенција у Јемену и подршка проселефијским војним фракцијама побуњеника у Сирији које се боре против ИСИЛ-а и од Ирана подржаног режима у Дамаску.
Претње смрћу селефијама Уколико се жели супротставити иранском пројекту у региону, Саудија не сме изгубити свој селефијски легитимитет, на којем је основана, као ни примат у свету сунизма. Можда баш зато имамо снажно инсистирање саудијске дипломатије да се свим њиховим потезима на међународном плану придружи што више муслиманских држава. Видело се то на примеру формирања коалиције која је интервенисала у Јемену, међународне коалиције муслиманских земаља у борби против тероризма и прекидању дипломатских односа с Ираном оних држава које имају блиске или зависне односе са Саудијом након што је она то урадила. Та борба за дух селефизма и политички и идеолошки примат у свету сунизма превазилази и границе Саудијске Арабије, па се осети чак и на овим нашим просторима, где идеолози ИСИЛ-а воде кампању против представника традиционалних селефија, којима у последње време упућују и претње смрћу. Тај сукоб унутар селефизма, па ако хоћете и самом сунизма, није ништа мање битан од отвореног сукоба сунита и шиита, који се, сигурно не у интересу муслиманских народа, свакодневно форсира.
Прочитајте још:
Извор: Ал Џазира