Правда

Током другог светског рата, совјетски (углавном руски) народ је принео жртву од најмање 25 милиона људи, жена и деце зарад победе над нацизмом. Ни једна друга земља у модерној историји није пролазила кроз таква искушења. Одмах након ове победе, Русија је заједно с Кином, а потом и с Кубом, покренула најневероватнији и најплеменитији пројекат свих времена: систематско уништавање западног колонијализма. Широм света, потлачене масе су устале против европског и северноамеричког варварства, док је Совјетски Савез био спреман да постане светионик наде за њих обезбеђујући знатну финансијску, идеолошку и војну помоћ. Како су потлачени и угрожени народи, један за другим стицали независност, тако је у свим престоницама западног света расла све већа мржња према Совјетском Савезу и руском народу. Јер је пљачкање „небелих“ континената сматрано природним правом „цивилизованог света“. У САД и Европи такве речи као „колонијализам“ и „империјализам“ брзо су стекли изразито негативну конотацију, барем споља. Због тога би сатанизовање СССР-а (а поготово напади на њега) због подршке ослободилачкој борби на свим тим континентима, било контрапродуктивно. Уместо тога, појавиле су се разрађене теорије о „империји зла“. Русија је увек представљала „препреку“. Ова огромна земља сметала је плановима Вашингтона, Берлина, Лондона и Париза. Плановима о том, како ставити под контролу и потом опљачкати цео свет. Но, што су поступци благороднији, то је прљaвији напад на њих. Русија се увек одликовала невероватном способношћу да мобилише своје силе, користећи све ресурсе на постизање једног јединственог, хуманистичког и дубоко моралног циља. У њеној борби је увек било нешто свето, нешто високо и изузетно важно. „Устај, земљо огромна, устај на смртни бој!“ Управо тако почиње једна од највеличанственијих патриотских песама Другог светског рата. Када Русија ратује, за њу је важна само победа. По сваку цену. www.youtube.com/watch Русији је судбински предодређено да се бори за цео свет. Ако ви не верујете у судбину никада нећете схватити чувену „руску душу“. Није ту реч о религији. Русија је великим делом анархична и атеистична. Но она верује у судбу и прихвата је. Осим тога, у већини случајева, Русија практично није имала избора. Алтернатива победи, био је једино – крај човечанства. И када се само постојање света нашло под претњом, Русија се увек дизала – жестока и застрашујућа, али у исто време невероватно лепа у свом бесу и одлучности. Она се борила за сваки педаљ своје земље, свим срцем свога народа. И готово увек побеђивала. Али ужасном ценом – сахрањујући милионе својих синова и кћери и потапајући се у море незамисливе туге и бола. А поред ње никада није било никога ко би је утешио. Док су још беснели пожари, док се лица која су изгубила најближе – мајке и жене, још нису осушила од суза, земљу су већ почињали да пљују, да јој се ругају и понижавају вероломни западни режими и њихова пропаганда. Њен су хероизам омаловажавали, над жртвама се ругали. Тврдили су да су милиони који су дали живот за човечанство, заправо узалуд умрли. У замену за хероизам Русија није ништа тражила, осим две елементарне ствари: признање и поштовање. Али никада нису добили ни једно ни друго. Сада се Русија поново диже, започиње епску борбу са ИД (монструозном пародијом муслиманскe верe), коју је саздао и наоружао Запад и његови злобни регионални привесци. Русија је била приморана да делује. На крају крајева, ако не она, ко други? После векова крсташких ратова и ужасавајућег колонијализма Запада, од Блиског Истока, једне од колевки наше цивилизације, није практично остало ништа. Опљачкан и понижен Блиски Исток, преобразио се у бедни мозаик држава-клијената у служби Запада. Десетине милиона убијених. Све што се могло опљачкати, опљачкано је. Социјалистичке и световне власти притиснуте су уза зид и збачене. Много сам радио у том региону и могу посведочити да, можда са изузетком Африке, у свету нема веће жртве похлепе и варварства Запада. Сирија и Ирак, две очајне, пострадале и смртно рањене земље, обратиле су се Русији за помоћ. И она се одазвала. Да, наравно, ја већ чујем ту какофонију гласова који се чују из Европе и Северне Америке о „руским интересима“ и „сфери утицаја“. Зато што на Западу нема ничег Светог. И у принципу га не може ни бити. Зато што се у све умеша мрачни сарказам и нихилизам… Ако се Запад понаша као бандит, слику целог осталог света такође треба сликати у тим бојама и обрисима. Уосталом, Запад нема савезника, нема осећања. Само интереси. То нисам ја измислио, мени су о томе све изнова и изнова говорили док сам живео и радио у разореним крајевима Африке. Зато ме баш брига шта причају у Паризу и Вашингтону. Значајно је само оно, што говоре у Ираку, Сирији и Либану. И ја ћу вам објаснити како тамо стоје ствари: ако одете код берберина и кажете да сте Рус, људи устају и грлећи вас заплачу. Русија никада не напада на друге земље, но ако се сама нађе под ударом, њен бес може бити застрашујући, поготово за време рата. „Ко нама с мачем дође, од мача ће и да погине!“ – говорио је у XIII веку новгородски кнез Александар Невски. Недавни инцидент с руским бомбардером, кога су над Сиријом оборили турске ваздухопловне снаге, повећава ризик од ширег регионалног рата. Турска, чланица НАТО пакта, терорише цео регион: од Либије и Сомалије до Ирака, Сирије и својих сопствених курдских територија. Она уништава велики број људи (укључујући и новинаре), лишава милионе њихових природних ресурса и расипа (у највећој мери новац Катара) највише на ектремистичку исламистичку обуку. www.youtube.com/watch Упознао сам Реџепа Тајипа Ердогана, пре много година, почетком 90-их у Инстамбулу, када је он још био градоначелник, а ја сам „лизао своје ране“ после публикације о том како је Запад систематски уништио Југославију. „Да ли говорите турски?“ – једном ме је упитао. "Не баш најбоље", одговорио сам, "Помало". “Али Вама је веома добро познато како се изговара име наше странке!“ – узвикнуо је он. – „То доказује колико смо важни.“ Од тог првог сусрета сам схватио да је он – агресивни зликовац са манијом величине и комплексом ниже вредности. Но, нисам могао ни помислити да ће он отићи тако далеко. Али је отишао. И због њега страдају милиони људи у целом региону. Сада је оборио руски бомбардер и извршио инвазију на Ирак. Турска није једном ратовала са Русијом и скоро увек је губила. А у периоду између два светска рата, она је успела да преживи само уз помоћ Совјетског Савеза. Зато би требала сада да два пута размисли пре следећег корака. Позиција Русије није таква да она просто "води рат". Њена борба за опстанак човечанства – није ништа друго него уметничко дело, поезија, симфонија. То је тешко објаснити, али то је тако. Све је испреплетано. Подло оборити руски СУ-24 – то је исто што и пљунути на гробове 25 милиона погинулих у Другом светском рату. То је одвратан и глуп корак. У Русији се тако не ради. Ако хоћеш да се тучеш, туци се лицем у лице. Али ако ти убијаш као кукавица, упадаш у суседне опустошене земље, онда одједном на небу можеш угледати не СУ-24, већ тешке стратешке бомбардере. Русију не можеш победити. Постоји за то много разлога. Један од њих је врло прагматичан: то је нуклеарна суперсила. Други разлог се огледа у томе што се она обично бори за праведну ствар. И то ради свом својом снагом и свим својим срцем. Да није Русије, планете Земље више не би било. Барем не у облику у каквом смо је навикли гледати. Запад и његове фашистичке „хришћанске“ државе у потпуности би контролисале свет. А са „нижим нацијама“ односили би се као са животињама (још горе него сада): не би било никаквих граница, ограничења лоповлуку и уништењу. Такозвани „цивилизовани свет“ (онај исти који гради своја позоришта и школе на туђим костима) ишао би и без најмањег отпора на потпуну контролу над нашом планетом. Срећом, Русија постоји! И њу не можеш победити. И то никад никоме неће поћи за руком. Запад јој никада неће опростити што је она стала на страну сиромашних и потлачених.

Прочитајте још:

• Амерички војни експерт: Нико у историји није победио Русију на њеним границама
• Рогозин и ракете С-300
• Лимонов поручио Порошенковом саветнику да би могао бити обешен као генерал Власов

Извор: Фонд стратешке културе