Горан Свилановић, генерални секретар Регионалног савета за сарадњу (РСС), поручио нам је да будуће чланство Црне Горе у НАТО представља "корак у прилог укупној стабилности у региону". Уз то је, иако на врло мек и дипломатски начин, упутио критике Русији због њеног противљења евроатлантском путу Подгорице, односно мешања у њене унутрашње послове.
Пише: Драгомир Анђелковић
Драгомир Анђелковић (Фото: mc.rs)
Колико год да се не слажем са ставовима нашег постпетооктобарског министра спољних послова - који је у свој тадашњи експозе уврстио и еврo-aтлантизам (ЕУ + НАТО) и тако постао једини наш функционер који је званично подржао улазак у Атлантски пакт - његово прaво је да их заступа. Међутим, проблем је када то чини са позиције генералног секретара организације или прецизније "структуре регионалне сарадње у Југоисточној Европи" - чији је и Република Србија учесник. Основни задаци РСС су - како стоји на сајту нашег Министарства спољних послова - "развијање регионалне сарадње кроз шест приоритетних области (економски и социјални развој, енергетика и инфраструктура, правосуђе и унутрашњи послови, безбедност, јачање људског потенцијала, парламентарна сарадња) и идентификовање пројеката од заједничког интереса за државе региона и њихово повезивање са плановима Комисије ЕУ". Значи, међу задацима нема ни у назнакама а камоли експлицитно, подршке НАТО експанзији! Уз то, од дванаест земаља или ентитета (какво је наше окупирано Косово) учесника у РСС, две државе су званично опредељене за неутралност (Србија и Молдавија). Откуд онда Свилановићу право да позитивно вреднује улазак Црне Горе у НАТО, те да тврди да је његово ширење нешто што погодује регионалној стабилности? То нас подсећа на димензије евроатлантског лицемерја, односно колики је ЕУ-НАТО раскорак између дела и речи. Евроатлантски конзорцијум на челу са Вашингтоном, Берлином и Бриселом, у нашем и другим регионима пласира разне иницијативе које номинално треба да служе миру и развоју, а заправо су неоколонијалне институције у функцији НАТО доминације. Осим тога, улога им је и да ислуженим евроатлантским лобистима у редовима политичке елите периферних земаља обезбеде добро плаћена радна места. Чисто да се не боје неизвесне старости. Стога, када чујемо РСС или нешто томе налик, знајмо да се ради о сличним телима као што је био Државни биро за истраживање диктатора Уганде Идија Амина. Иза помпезног имена и високопарног наводног циља (“подршка владавини права”), заправо се крила брутална политичка полиција која је мучила и ликвидирала стотине хиљада људи. ЕУ и НАТО то, макар у Европи, сада не раде, али са милионима људи грубо манипулишу, ништа мање него што то чине нескривено тоталитарни системи, испирајући им мозгове и пунећи их потом отужним причама о лажним "европским вредностима". Поготово смо таквој идеолошкој обради изложени ми који се налазимо у још тек напола окупираним земљама. Прави задатак разних РСС је да она буде по НАТО успешно окончана, па се у таквим околностима, на мах, њихови јуришници забораве, и скину маске саткане од евроатлантских еуфемизама. Онда видимо њихово право НАТО лице! Додуше, Свилановић га је демонстрирао већ 2001. године, али пошто се показало да је Србија, много више од некадашње "српске Спарте", и даље "тврд орах" и "воћка чудновата", те да није лако њу приволети Атлантском царству, додељена му је нова, маскирана улога, у вези са нашим и регионалним перфидним извођењем на НАТО пут.
