Правда

Подолњака, који је презиме променио почетком деведесетих година, у неколико наврата прозвао је хрватски премијер Зоран Милановић, рекавши да је тај посланик "променио пет странака и два презимена". Милановић је и у недавном наступу на ХРТ покренуо питање честе промене презимена због српског и других нехрватских "призвука" и оптужио Подолњака да се није борио, већ да је ишао линијом мањег отпора. Портали преносе да је Подолњак, вараждински професор уставног права, опширно писао о промени презимена 1992. године у "Вараждинским вијестима", малтене се бранећи како није Србин. Он је тада објаснио да је Хрват који је игром случаја носио српско презиме, а које није било рођено презиме ни његовог оца, као ни деде. Подолњак је, својевремено, 1992. године, у тексту под називом "Без генерализирања", одговарајући на коментар новинарке "Вараждинских новина" да је у том граду предато 120 захтева за промену имена, написао да је Хрват који је случајно носио српско презиме. Његовог прадеду, како тврди Подолњак, усвојио је човек са презименом Јовановић након што је овај остао без родитеља у Сремској Митровици. И деда и отац Роберта Подолњака изјашњавали су се као римокатолици и Хрвати, а Подолњак 1992. године узима мајчино презиме и прилаже као доказ копије родних листова својих предака. Подолњак је навео да се у Вараждину никада није осећао угрожено због презимена које је носио, али га је променио јер није желео да његово дете носи "хипотеку презимена Јовановић, које је, вероватно, најчешће и можда најсрпскије од свих типичних српских презимена".