Правда

Оливера Ивановића неки припадници српскога народа сматрају за издајника због свога деловања на Косову и Метохији и зато што је учествовао на изборима које је расписала тзв. Република Косово. Раније сам био истог убеђења: Срби са Косова и Метохије не смеју да учествују на косовским изборима и у косовским институцијама. (Овде морам напоменути да, пре свега, мислим, највише, на Србе са југа Косова и Метохије, јер су они у много тежој ситуацији него Срби на северу, изнад Ибра). Замислимо, хипотетички, да имамо девојку, ћерку једног оца и једне мајке, која живи у породичној кући у Ђаковици, месту где већински живе Албанци и малобројни Срби (хипотетички). Замислимо да је та девојка имала већ много лошег искуства са Албанцима, покушаја силовања, отимања итд., и да не сме да изађе из куће осим ако иде за Грачаницу, Митровицу или неко друго слободније место, како би осетила мало дашка слободе. Њена породица има опцију да оде са Косова и срећно живи негде у Србији, али њена породица је одлучила да остане, да чува своје огњиште и своје место на Космету. Да би остали на Космету, они морају од нечега да живе. Ако је Косово успоставило своје институције у Ђаковици од чега глава куће ове породице може да прехрани исту? Ако не прихвати да уђе у те институције, да ради у њима, он нема начина да помогне својој породици. Кратко, јасно и једноставно. Ћерка оца, сваки пут када пожели нешто из продавнице, своме оцу мора да напише списак с надом да ће се после посла вратити и донети јој из продавнице што је пожелела и написала. Да њен отац није прихватио да се запосли у институцијама које су му наметнуте, он јој не би могао донети ништа. Када знам много оваквих прича са Космета, запитам се да ли ја из Ниша, Београда, Крагујевца, Новог Сада, уопште, централне Србије, имам право да Србима на Космету, посебно јужном Космету, наређујем, одређујем, говорим да ли смеју или не да учествују на изборима и улазе у наметнуте косовске институције да би могли да прехране своје породице и опстану на Космету. Данас сматрам да немам право на то. Када сам се наслушао оваквих прича, схватио сам да ја немам никакво право на то, осим ако и сам не одем и са њима делим њихов живот и њихову муку, њихову свакодневну стрепњу да ли ће ћерка нестати на путу ка Грачаници или отац на путу до продавнице. И свакоме, ко из централне Србије, а посебно из Београда, Србима на Космету наређује или одређује или говори да не смеју да излазе на наметнуте изборе и улазе у наметнуте институције, желим да кажем да оду да живе њихов живот па да то јавно говоре. Колико би ноћи прошло, а да тај Србин нестане или буде убијен, на пример, у Ђаковици? Вратимо се претпоставци текста: Оливер Ивановић је издајник. Да ли је он крив што је то радио у, горе описаним, наметнутим, условима? Као убиство у којем један човек нареди другом да убије трећег – главни кривац је онај који стоји иза убиства и наредио га је, више него онај који је убио. У случају Ивановића, ако је он издајник, већи су кривци за то они који су створили такве услове да Срби на Космету немају избора него да учествују на косовским изборима и улазе у косовске институције. Ако је цена таквог понашања да она девојка, горе описана, има могућност да своме оцу напише списак жеља из продавнице и да јој се те жеље испуне, ја сам спреман због ње и многих других ту цену да прихватим. Наравно, ја ту цену, искрено, начелно, уопште, никада не бих прихватио да не морам, да није таква ситуација, и због тога се веома у себи ломим што сам свестан да је то нешто против чега сам и против чега се борим. Али, док не дође тренутак слободе, док се не изборимо за њега, и док не дође моменат могућности да тој девојци омогућимо да сама, слободно, оде до продавнице, да сама купи што јој је воља, да њен отац ради у српским институцијама и да срећно живе на Космету, ја своје емоције морам да рационализујем и каналишем у оквире постојећих, наметнутих, околности. Мени се то не свиђа, против тога се борим, али сам свестан да, тренутно, тако морам. Иначе, ако то не прихватим, иако та девојка то не прихвати, једина опција јој је да се исели са Космета, а мени, да, као и деведесетих, дочекујем избеглице и, киван, у немоћи, бесним што се то догађа. Срби губе првом опцијом – прихватањем -, али другом губе све: нестанак са Космета. Ја бирам и поштујем њихову вољу – да остану до могућности када ћемо се изборити за њихову слободу и, иако то не волим, знам да морам да прихватим одређену цену. Ако је Оливер Ивановић издајник због оваквих ствари, онда је и ова девојка што оцу сваки дан пише жеље шта да јој купи, а то јој купује од плате коју има радећи у косовским институцијама, исто издајник Косова и Метохије. Немамо ми право њима на Космету да одређујемо како ће да живе у наметнутим околностима: што пре то схватимо и њима доле ће бити боље; ми треба да се боримо да буду слободнији, јер и они то желе, али до слободе да поштујемо њихову вољу која им је наметнута. Ивановић, ако је издајник, он је издајник са позиције ситуације на Космету, односно, позиције принуде, позиције наметнуте ситуације. За ту принуду, пре, треба судити онима и осуђивати оне који су њега и друге Србе на Космету принудили на све то. Срби на Косову и Метохији не могу да се боре без Београда; Срби на Космету су хероји-мученици. Она девојка је херој, јер је остала доле, њен отац је херој, јер се бори за њу, и мученик је, јер то мора да ради на начин на који не воли. Они су хероји које због свега тога, ми, који живимо далеко од њихове муке, имамо најмање права да осуђујемо. Поред тога, ми немамо времена да осуђујемо Србе са Космета; чак и ако су издајници, они су најмањи издајници у ланцу издаје. Други, важнији, разлог зашто морамо стати уз Ивановића, чак и да је највећи издајник, јесте то што је суд УНМИК-а у Приштини осудио њега за наводне злочине над Албанцима 1999. године, без икаквих доказа и немогућности да га повежу са било којим сведоком. Страни суд је Србина, намештеним доказима и политичком пресудом, осудио за наводне злочине над Албанцима. Наредне генерације свих народа света, када буду училе историју Космета, по намештеним, политичким пресудама, и по овој, учиће да су Срби чинили злочине над Албанцима. Исти је пример са судом у Сарајеву који је политички, лажним пресудама и сведоцима, осудио многе Србе на укупно хиљаду година затвора, док је Муслимане, за њихове злочине, осудио само на тридесет година. Сваки истраживач са стране сутра ће узети те пресуде и писати историју по њима. Трећи пример је Хаг: можемо свашта лоше мислити, лично или политички, о многим Србима који су тамо осуђени, али са позиције државног интереса, интереса српскога народа, ми против Хага и многих његових лажних пресуда морамо да се боримо, за сваког Србина у Хагу. Ова два примера јасно објашњавају зашто у овом тренутку морамо све своје фрустрације, мржње и негативна мишљења да спакујемо у џеп и дигнемо глас за слободу Ивановића. Ако данас нападамо Ивановића, омогућујемо темељ да сутрашње генерације о Србима уче као злочинцима на намештеним пресудама. Да ли то желимо? Ако не желимо, мислим да је сасвим јасно зашто треба да престанемо са нападима на њега и да се издигнемо изнад личног на државни ниво, на ниво интереса будућих генерација српскога народа и дигнемо глас за његову слободу. Чак, да се вратимо претпоставци да је Ивановић највећи издајник српскога народа, у овом случају, из последњег разлога будућих генерација Срба који би носили лажно бреме злочинства, ми се морамо за Ивановића борити да изађе из приштинског затвора, а, ако је крив за нешто према своме народу, нека му за то суди његов народ. Чак и да ја мислим да је Оливер Ивановић највећи издајник српскога народа, у тренутку док је он у приштинском затвору због наводних злочина над Албанцима, ја то никада нећу рећи; рећи ћу, ако тако мислим, када буде на слободи, а бреме злочинства буде скинуто са мога народа, мога детета, мога унука, будућих генерација. Зато позивам све да дигну глас против осуђивања Оливера Ивановића, да своје личне фрустрације, мржње и мишљења сачувају док се бреме злочинства и лажне пресуде не скине са њега, а тиме и нашег народа, наше деце, наших будућих генерација, и док он не буде на слободи. Зато позивам све да у суботу у 12:44 часова дођу на Трг Николе Пашића у Београду и подрже слободу за Србина лажно оптуженог за наводне злочине над Албанцима. Слобода за Оливера!